После недавне продаје заједничког стана бивше СФРЈ у њујоршкој Парк авенији, наследницама некадашње Југославије смеше се купци за још два дипломатска објеката.
За амбасаде у Бону и Токију пристигло је више понуда и, како за „Новости“ каже Вељко Одаловић, представник Србије у Мешовитом комитету за сукцесију, постоји могућност да се у кратком року добију предлози уговора и да се и овај посао заврши.
Београд ће до краја јуна бити домаћин новог састанка Мешовитог комитета, па ако се до тада коцкице склопе, могуће је да се том приликом аминује продаја ових двеју амбасада.
Не бих причао о сумама, јер агенти који су огласили продају траже за нас најповољнију понуду. Али, свакако, свих пет држава сукцесора мора консензусом да се сагласи око коначног уговора , напомиње Одаловић.
Стан на Парк авенији, подсетимо, купљен је крајем маја за 12,1 милион долара, а добијени новац од ових продаја државе наследнице деле по већ утврђеним квотама. Осим Србије, сукцесори дипломатско-конзуларне имовине СФРЈ су БиХ, Хрватска, Македонија и Словенија.
Купци се траже и за зграду Сталне мисије СФРЈ при Уједињеним нацијама у Њујорку и за амбасаду у Берну. За мисију у Њујорку, према речима Одаловића, постоји једна понуда у најави, и за Берн има заинтересованих, али понуђене цене нису прихватљиве.
Према ранијој процени, утврђено је да објекат у Берну вреди 13,5 милиона франака. А одлука Мешовитог комитета је да испод процењене вредности нема продаје, напомиње Одаловић.
Зграда Сталне мисије СФРЈ при УН у Њујорку, иначе, налази се на Петој авенији, датира из 1910. године, а површина јој је око 1.450 квадрата. Амбасада и резиденција у Токију су нешто новије градње, из 1965. године (1.700 квадрата), а амбасада и резиденција у Берну су из 1978. године и простиру се на око 1.760 квадратних метара.
Према ранијем договору држава наследница, од новца добијеног продајом нашој земљи треба да припадне 39,5 одсто.
Паралелно с продајом резиденцијалних објеката СФРЈ, Министарство спољних послова планира да у наредних десет година купи 20 некретнина широм света које би се користиле за дипломатске потребе. Приоритет су Вашингтон, Канбера и Скопље, у којима се плаћају позамашне кирије за изнајмљивање адекватних просторија.
Рационално је да улазимо у власништво тамо где плаћамо закуп. Од 2000. године у региону смо низ Вардар, Мораву, Љубљаницу, Саву, и Миљацку пустили по један објекат, плаћајући закуп, што је на крају испало више од вредности објеката које смо користили, а на своје име немамо ништа, појашњава Одаловић.
У Вашингтону се, зато, резиденција која је у нашем власништву реконструише да би могла да постане и амбасада. У Канбери поседујемо објекат који је потпуно разорен, и у плану је да га Београд прода и да онда купи ново земљиште на ком ће се изградити објекат који ће презентовати Србију на аутентичан начин. Одаловић нам открива да Друштво архитеката Србије већ спроводи конкурс за идејно решење тог здања.
Од 123 дипломатске некретнине које су биле предмет сукцесије, 51 још није расподељен, а Србији је до сада припало њих више од 30.
ТРЖИШТЕ ДИКТИРА ЦЕНУ
Колико ће на крају када се продају сви заједнички објекти инкасирати Србија, тешко је срачунати јер је питање шта може да се прода.
Према Одаловићевим речима, сва имовина која је остала нерасподељена по сукцесионим вредностима унетим у споразум између држава наследница још деведесетих година, вреди 110 милиона долара. Ако би се та сума узела у обзир, Србији би требало да припадну 44 милиона долара. Међутим, како се продаје обављају по актуелним тржишним вредностима, очекује се да ће бити знатних разлика у односу на раније утврђене сукцесионе вредности.
http://www.novosti.rs/