Навршило се 19 година од потписивања Кумановског споразума и усвајања Резолуције Савета безбедности Организације уједињених нација 1244. Споразумом у Куманову су прекинути ваздушни напади НАТО на СРЈ, а као најважније одредбе овог споразума се наводи прекид непријатељства између НАТО и снага ВЈ и српске полиције, повлачење ВЈ и Полиције Републике Србије са простора Косова и Метохије, обавеза снага КФОР да разоружају ОВК, успостављање зоне безбедности од административне границе са Косовом и Метохијом унутар територије Републике Србије и Црне Горе. Од јуна 1999.године па све до данас, на територији Косова и Метохије се десио низ злочина над српским цивилним становништвом-убиство српских жеталаца у селу Старо Грацко, убиство и рањавање српске деце у Гораждевцу, убиство српског дечака Димитрија Поповића у Грачаници, низ терористичких напада на Србе, њихову имовину и православне светиње у марту 2004. Од 1999. до данас, десило се безброј крађа, каменовања српских аутобуса, хапшења Срба који су покушали да се врате или само посете своја огњишта. Данас је и више него јасно да су косметски Срби тог 10.јуна 1999.године остали потпуно сами. Камп “Бондстил“ највећа америчка база у Европи, према неким параметрима, смештена је у близини Урошевца на Космету; Изградња “Бондстила“ започета је 1999.године, након уласка америчких војних трупа на Космет. У овој бази, која ужива екстериторијалност и потчињена је искључиво Пентагону, трајно је смештено пет хиљада војника, а у случају да је потребно, може да прими седам хиљада војника, служи и као хеликоптерска база. Бондстил је врло значајан у оквиру војнополитичке стратегије САД у југоисточној Европи, јер ову базу користе и друге чланице НАТО, не само Американци. Можда је важнија чињеница да се Бондстил налази на потезу који се протеже од Италије према Турској. Војне базе на територији Италије су главни комплекси тог типа које Пентагон има у региону Јужне Европе, а потенцијал тих база је био коришћен за бомбардовање Југославије 1999.године. Бондстил омогућава Американцима да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском Истоку, Северној Африци и Кавказу, али и трасе постојећих и будућих цевовода из региона Каспијског језера и Централне Азије. У случају да на југоистичном крилу НАТО-а дође до великог оружаног сукоба, управо ће “Бондстил“ бити главна база за организовање и извођење операција америчке војске. Такође, ова америчка база има задатак да спроводи тајне операције које не могу да контролишу ни УН, ни европске и евроатлантске организације, укључујући и НАТО.У последњих неколико недеља се десило се више напада на Србе са Косова и Метохије, a на мети нападача су била и деца: једна шестомесечна беба из села Старо Грацко и српска деца која су се играла у дворишту основне школе у Сувом Долу. Да је реч о некој другој деци, која нису означена као српска, вероватно би пола света устало у њихову одбрану, називајући оне који их нападају варварима, но, како је реч о српској деци, реакције су сасвим другачије. Амбасадор САД у Београду је оценио да је правно обавезујући споразум са Приштином једино решење, док је амерички амбасадор у Приштини похвалио косовску полицију зато што ради свој посао, истакавши да то свега тога није требало да дође. Представници невладиних организација из Београда, чувени борци за људска права, нису се бавили “инцидентима“ на Космету, јер након што су успели да организују фестивал “косовске“ културе у Београду “Мирдита, добар дан“, потврдили су по ко зна који пут да се не боре за људска права, већ за права одређених људи. Док се организатори “Мирдите“ и албански уметници са Космета хвале чињеницом да су успели да изложе у Београду фотографије које промовишу ОВК, називајући то “победом слободе“, на Косову и Метохији, одакле и неки од њих долазе, живе и Срби који свакодневно трпе нападе од стране њихових албанских суседа. Напади на косметске Србе, наравно, не дешавају се случајно: како су притисци на званични Београд да потпише правно обавезујући споразум са Приштином све већи, тако су напади на Србе са Космета све учесталији, што није случајно. Потребно је представити српском народу правно обавезујући споразум са Приштином као нешто што је добро, као нешто што ће Србима са КиМ гарантовати миран и безбедан живот, дакле, потребно је убедити Србе да између два зла бирају мање. Потребно је убедити Србе да не чине издају, него да се боре за мир. Потребно је убедити Србе да не раде против Србије, него да раде у интересу Срба са КиМ. Потребно је убедити Србе да су српске жртве нису ништа друго него колатерална штета, дакле, није реч о жртвама, него о некој успутној штети, отприлике “нисмо хтели, али се десило, нећемо ваљда око тога да се свађамо, имамо паметнија посла!?“. Милица Ракић је имала само три године када је заувек заспала под кишом НАТО бомби; Откако је почело бомбардовање мала Милица се плашила да иде сама у купатило, сведоче њени родитељи.
“Тада сам је питала: Хоћеш ли да мама иде са тобом?, а она каже да ће сама. Само што сам је ставила на ношу, чула се експлозија. Гелери су били свуда по стану и купатилу, чак су и улазна врата од стана била пробијена. Милица је била крвава и кад сам је подигао, моје прве речи су биле “Изгубили смо је“.“, сећају се Миличини мама и тата, Душица и Жарко Ракић.
“Нису хтели ништа да нам кажу. Звала сам дежурне болнице и рекли су нам само да гледамо телевизију. И ту је ишао титл да је погинула. Тако смо сазнали. Нису хтели да нам кажу.“, каже Душица Ракић, мама мале Милице Ракић. Она се присећа да је погибију млађе сестре јако тешко поднео син Алекса, који је у то време имао десет година и због кога су понекад морали да крију сузе.
“Нађеш у кући неку њену шналицу или нешто, довољно ти је да заплачеш, а ја сам због њега морала да ћутим.“. присећа се она.
“Осећам исто, што и раније. Једноставно не могу да заборавим никако. То је моја бол, са тим и лежем и устајем, верујте ми. И убеђен сам да је све што урађено тежак криминал са њихове стране. Не могу то да објасним, како се ја осећам на годишњицу бомбардовања. То су посебна осећања. Криво ми је за све што се дешава и што се десило. Једноставно, човек не може да буде човек. Све који су учествовали у томе… никога од њих не волим. Све их не волим, ето… Ако има икаквог морала или ичега сличног у ономе што су они радили, требало је макар да упуте извињење. Није људски, не може бити људски никако…“, изјавио је Жарко Ракић, Миличин тата, за “Глас Русије“. Нико није одговарао за смрт мале Милице, исто као што нико није одговарао за нападе на Србе на Косову и Метохији. “Колатерална штета“ јесте термин који се данас користи када се говори о убиству Милице Ракић, нападима на Србе са Косова и Метохије, све и да нико не каже “колатерална штета“, на то се мисли, јер се нико не бави тиме ко је починио поменуте злочине, већ се баве тиме да су се они просто десили “онако“, “случајно“, па ваљда зато починиоци нису пронађени!? Просто, они су се десили, није било намерно, дешавају се зато што Србија одбија да потпише правно обавезујући споразум, десили су се ономад зато што су Срби ипак одлучили да остану и опстану ма КиМ, уместо да су једноставно још 1999. године напустили своје домове, а САД и Албанцима олакшали посао; Косметски Срби имају право да се љуте: како на своје суседе Албанце, тако и на миротворце са Запада, али и на оне који их представљају у неким дијалозима и одлучују у њихово име; Уместо што говоримо о миру, можда не би било на одмет да говоримо о немирима са којима су се сусрели наши сународници на КиМ, док им ми обећавамо да никада више нећемо ратовати. Уместо што говоримо о будућности српске деце која нису дужна да плаћају наше грехе из прошлости, могли бисмо да говоримо о оној деци која живе у нашој садашњости, негде на Космету, која сваког дана треба да стигну до школе, поиграју се у школском дворишту, без да стрепе да ли ће их група Албанаца напасти. Онда кад будемо почели да говоримо о њима, борећи се за њихова права, уместо “колатерална штета“, назваће нас правим именом-жртвама великоалбанског терора и САД, империјалистичке силе вазда гладне нових жртава.
М. Ћурчић