ПАВКОВИЋ: Генерал Стојановић ми је увек радио иза леђа, а од ВБА је направио батину!
Генерал Небојша Паковић у интервјуу за недељника „Афера“ октрива све мистерије у раду Воно-безбедносне агенције. Текст преносимо у целости:
„Образложићу због чега рад Момира Стојановића, на дужности начелника Одсека за безбедност Приштинског корпуса 1998. и 1999. Године, оцењујњм слабом оценом.
Ствара се велика мистерија око “Војне службе безбедности“ и даје јој се моћ који она нема и није имала. Иако
је једна од најзначајнијих у Војсци, није свемогућа. Меуђутим, заваљујући Стојановићу, и његовим тада најближим сарадницима, она је постала “ Бог и батина“, али и баук.
Почетком деведесетих година, тадашњи челни људи Сужбе безбедности ЈНА и ВЈ су наметнули неписано правило да су органи безбедности потчињени начелнику Управе безбедности ГШ. Том праксом је заобилажен командант јединице, а органи безбедности су се понашали као двојни команданти. Они су командовали јединицама Војне полиције, а о свим догађајима извештали директно УБ ГШ.
Генерал Стојановић је био заслепљен нереалним амбицијама које није пратила и интелектуална способност. Због тога је завидео и мени али и осталим колегама, и увек ми радио иза леђа. У почетку то нисам схватио озбиљно, међутим како је време пролазило схватио сам ским имам посла. Газио је преко “мртвих“ па и својих најближих.
У прилогу је моја реакција на текст “ Досије бившег шефа ВБА“, који је објављен у Вашем листу (Недељник Афера) 14. и 21. 2. 2018. године.
Изненађен сам да сте се у најави позвали на “Аутентичан државни службени документ“, иза кога Ваша редакција не стоји, а ипак сте га објавили. Не желим да коментаришем оно што је о поменутој личности написано, али не могу, а да не реагујем на лажи које су о мени написане.
Пре свега зачуђујуће је да се један “државни“ документ базира на причи “ рекла-казала“ без и једног доказа. Још је чудније да су догађаји у њему измешани, по времену и личностима, које се у њему помињу.
Са гнушањем одбацујем, као велику лаж и грубу конструкцију све оно што је о мени написано, и “дружењу“ са поменутим Стојановићем. Убеђен сам да је аутор тог “државног“ документа један од бивших, најближих сарадника Стојановића, јер ми је његов стил писања препознатљив. Међутим, без обзира о ком је „писцу“ реч, јавна је тајна да ја никада нисам био у добрим односим са Стојановићем и да сам, и последњих година, преко медија водио бројне полемике и преписке са њим.
До сада сам увек реаговао, на сваки напад на моју личност, а сада поготово морам због свих лажи и инсинуација. Ја сам професионални војник, један од ретих, који је за 40 година службе у Војсци обављао све старешинске дужности, од командира вода до команданта Армије, и на крају и дужност Начелника ГШ ВЈ.
Због ваших читалаца, морам бити нескроман, па рећи да сам завршио све војне школе као први у рангу, а за 40 година, за рад сам оцењиван само одличним оценама. Поред тога, у пресудним тренуцима за нашу земљу, обављао сам најодговорније дужности.
Током 1998. године, био сам командант Приштинског корпуса, у време када је на Космету извођена, и успешно завршена, противтерористичка операција против ОВК.
За време агресије на СРЈ 1999. године, командовао сам Трећом Армијом, која је бранила Космет и Југ Србије, такође успешно.
Начелник ГШ ВЈ био сам у време, пресудно за Србију, када је извршена „Петооктобарска револуција“, и промена власти, на миран начин и без жртава, чему је и моја маленкост допринела.
Због властитог угледа, стеченог дугогодишњим и мукотрпним радом, спреман сам да га браним на сваки начин, посебно од чиновничких хуља, које се нису удостојиле да у “важном државном документу“, понуде бар један доказ за своје тврдње.
Спреман сам да Вам понудим, детаљнији текст са доказима: (1) Због чега није тачно да сам био у добрим односима са Стојановићем; (2) Да одговорим на сваку наведену лаж о мени у поменутом тексту; и (3) Да образложим због чега рад поменутог “јунака“ у Вашем тексту, на дужности начелника Одсека за безбедност Приштинског корпуса 1998. и 1999. године оцењујњем слабом оценом.
Пре свега желим да нагласим да се, нарочито после агресије на СРЈ, ставра велика мистерија око “Војне службе безбедности“ и даје јој се моћ који она нема и ниије имала. Иако је једна од најзначајнијих у Војсци, није свемогућа. Меуђутим, заваљујући Стојановићу, и његовим тада најближим сарадницима, она је постала “ Бог и батина“, али и баук. Својим појављивањем у медијима, Стојановић и остали његови најближи сарадници, наметнули су причу да су онибили “мали богови“, који су “жарили и палили“, одлучивали и командовали и др. Управо они су данас највећи критичари свега што је у претходним ратовима рађено. Они су данас највећи познаваоци ратне вештине и стратегије. Они данас у медијима деле савете и упућују критике, да су они могли нешто да ураде боље, али њих нико није слушао. У суштини, они су били само оперативци и чиновници који су добијали податке и преносили командовању.
Дакле, ваш главни јунак није имао под својом командом јединицу којом је командовао. Он није био командант и није могао да командује ни једном јединицом у Корпусу. Он је био начелник Одсека Приштинског корпуса, који је имао 5-6 старешина којима је он био предпостављени и са којима је руководио службом безбедности. Био је директно потчињен команданту корпуса, као један од правних помоћника, и њему је одговарао за свој рад.
Као стручни орган безбедности, сарађивао је са органима безбедности у бригадама и нижим јединицама, који нису били потчињени њему, већ командантима бригада. Према томе, ни Стојановић а ни остали његови сарадници нису могли да командују ни једном јединицом у ПрК.
Ноторна је глупост да је Стојановић командовао неком јединицом у Ђаковици, или атриљњријом итд. Такве тврдње су тотално непознавање функционисање Војске. Команданти чије су јединице лоциране у Ђаковици су сведоци, да ли су дозволили да Стојановић командује неком њиховом јединицом.
Међутим, почетком деведесетих година, тадашњи челни људи Сужбе безбедности ЈНА и ВЈ су наметнули неписано правило да су органи безбедности потчињени начелнику Управе безбедности ГШ. Том праксом је заобилажен командант јединице, а органи безбедности су се понашали као двојни команданти. Они су командовали јединицама Војне полиције, а о свим догађајима извештали директно УБ ГШ. Тако се дешавало да командант корпуса о неким догађајима сазна од УБ ГШ, и најчешће када више нису актуелни.
Оваквим накарадним радом органи безбедности су изградили ореол недодирљивости и више радили на прикупљању доказа о раду команданта, да би га држали у шаци, него на заштити јединица.
Тако је покушао да ради и Стојановић када сам ја постао командант ПрК. За мене је формирао досије и почео да прикупља податке, највише о мојим наводним везама са америчком службом, која ме је наводно заврбовала док сам био у Америци са Министром одбране Панићем, када сам био начелник кабинета. О мом “дружењу“ са Стојановићем, сам више пута говорио. Никаквог дружења није било осим комшијског испијања кафе, искључиво на његово инсистирање.
Током 1998.године, за време извођења Против-терористичке операције на КиМ, сво веме са био на истуреном КМ-ПрК у Ђаковици, непрекидно окружен сарадницима Лазаревићем, Ђаковићем, Јефтовићем. Кретање по Космету тада није било могуће, па ни возикање са Стојановићем.
Али да будем прецизан, у демантију, навешћу конкретне доказе за све догађаје. У 1996.години био сам оперативац у ПрК са чином генерал-мајора. Тада сам са Стојановићем ишао возилом у село Бистражин да би се у поноћ обратио шиптарској породици и изразио саучешће, због смрти малолетног сина кога је убио војник граничар.
У 1998. години са Стојановићем сам био: (1) 23. априла хелихоптером смо летели на караулу “ Кошаре“ у рејон Ливаде Шабанит где је била убачена група од око 200 терориста; (2) 4.јуна у терористичку базу село Батушу да би разговарао са мештанима тог села; (3) 7. јуна у оболазак 52.бВП на Јабланичко језеро; и (4) 15.августа сам летео хелихоптером са аеродрома Слатина до Ђаковице.
За време мог боравка на КиМ, од 24.10.1994. године па до 10.6.1999.године, ово су случајеви када сам био у друштву са Стојановићем. Било би добро да се огласи аутор “државног“ документа и документује своју тврдњу да сам сваког викенда „службеним колима обилазио КиМ“ породично са Стојановићем.
Тврдња да су крајем 1998. и 1999.године, паљене куће и села и из магацина 52.бВП изузимана техничка роба је најобичнија лаж. Никад припадници Војске нису палили села и куће.
Крајем 1998.године ја сам предао дужност ПрК Лазаревићу и примао дужност команданта 3.А, Тек тада нисам имао никакав контакт са Стојановићем. Није ми познато да је било ко могао да изузме робу која је ушла у магацин 52.бВП и била прокњижена. О томе постоје бројни сведоци а пре свих командант тог батаљона мајор Стево Копања.
Међутим, важно је знати да сам ја као командант и ПрК и 3.А непрекидни био окружен са око 10 људи, од секретара и ађутанта до обезбеђења. Сви су они знали за сваку моју активност 24 часа. Па сви су они сведоци, од секретара Танкосића, ађутаната Драшковића и Милекића, пратиоца Тамбића, Драгана, возача Стојановића и многих других. Све остале инкриминисане радње у којима сте мене споменуи су небулозе и лажи које се ни по времену догађања не могу довести у везу са мном.
Крајем 1999. године Стојановић је отишао у Школу НО, и тамо провео годину дана. Разрешен је дужности у Прк и није имао контакта са овом јединицом.
По завршетку школовања 2000. године, ја сам био НГШ ВЈ, а он пуковник нераспоређен на дужност. Због тога је долазио да ме мољака да буде постављен на командну дужност да би стекао услове за постављење на генералску дужност. Постављен је на упражњено место команданта 52. арбр ПВО у ПрК, до 2002.године. На предлог команданта ПрК гм Ћирковића и команданта 3.А гпк Лазаревића постављен је на дужност Оперативца у Команду ПрК где је остао до 2003.године.
Приликом једног доласка у ГШ ВЈ донео ми је неколико оригиналних докумената ОБ ПрК од 8. маја 1999.године која је потписао његов заменик пк Ђуровић. Радило се о Извештајима о криминалним радњама у неким јединицама ПрК, који нису послати Команди ПрК. То ме је уверило да су он и његови сарадници прикривали од команде ПрК и 3.А, догађаје које је требало процесуирати. Он лично и његови потчињени су тако учинили кривично дело прикривања КД и не предузимање кривичног гоњења учинилаца КД, за што су били непосредно надлежни.
Био је то акт додворавања, а у исто време бацање кривице на свог заменика, што њега није ослобађало одговорности. То сам му одмах рекао.
Догађања око генерала Жике Вујичића десили су се током 2002.године, када Стојановић није имао контакта са Службом безбедности. НУБ ГШ ВЈ у то време је био гм Ђаковић који је поступао по налогу Војног тужиоца. Оно што је мени познато из тог случаја је да је Вујичић осуђен, а све оно што је написано у Вашем “државном документу“ је обична лаж.
У вези са наводима око догађаја на ВМА, познато ми је да су војно истражни органи контролисали пословање на ВМА и нису пронашли незаконито пословање генерала Јовичића.
Када сам о том питању реферисао Председнку Милошевићу, рекао ми је да би Јовичићу и држава и Војска требала да подигне споменик, за све што је урадио на опремању ВМА у време када је земља била под ембаргом и санкцијама и да Јовичић није извршио опремање најмодернијом опремом.
Без обзира на то, Јовичић је убрзо померен са дужности начелника ВМА, и мене сматрао највећим кривцем за то што није било тачно.
Толико о мом односу са генералом Јовићићем, а сведока за то има колико год хоћете. Када се све ово догађало, Стојановић није био у Служби безбедности, и није имао појма о томе. Најобичије су лажи да сам са Стојановићем и Антићем у Телеграфу оптуживао СДБ и МУП за догађаје на КиМ.
Било би добро када би сте објавили бар један такав текст. У вези с тим желим да нагласим да сам један од ретких припадника ВЈ који никада није оптуживао поменуте институције. Напротив, увек сам говорио и писао само афирмативно о њима.
У вези са „доделом станова“, желим да нагласим да ни командант Армје а ни Начелник ГШ ВЈ не дели станове нити може утицати на комисију која то ради. Сви који познају ту проблематику знају да постоји Правилник и критеријуми по којима се поступа, као и да постоји институцја жалбе, и да је немогућа било чија интервенција. О томе постје бројни сведоци па и челни људи попут генерала Николића, Арсића и др. Дакле мој однос са Стојановићем никада није био како је то описано у вашем тексту. Био је заслепљен нереалним амбицијама које није пратила и интелектуална способност. Због тога је завидео и мени али и осталим колегама, и увек ми радио иза леђа. У почетку то нисам схватио озбиљно, међутим како је време пролазило схватио сам ским имам посла. Газио је преко “мртвих“ па и својих најближих.
Његов рад сам, сам на дужностима начелника служби, оценио сам нажалост сувише касно, слабом оценом.
То документујем сазнањима, до којих сам дошао по доласку у Хаг. Он је лепо говорио, али иза тога нису стајали резултати.
Као командант ПрК током 1998.године када је извођена Против-терористичка операција на КиМ, и командант 3.А за време агресије на СРЈ 1999.године, кредибилан сам да оценим рад службе којом је руководио.
Током 1998.године Команда ПрК није добијала од Службе безбедности информације о времену и месту убацивања терористичких снага, али и за предузимању мера на заштити јединицу. Иако је тврдио да има добру агентурну мрежу међу Шиптарима на КиМ, у Албанији и Македонији, све информације које је достављао Команди, биле су по правилу закаснеле:
(1) Од 5. до 10. марта 1998. године, Јединице полиције извеле су акцију у селу Преказе, у највећој тајности, а органи безбедности ПрК, пет дана нису успели да сазнају о томе:
(2) Дана 26. априла 1998. године у рејону карауле Горожуп, оделење граничара спечило је убацивање гупе од око 600 терориста. Наша служба безбедности није имала информације да ће покушај убацивања бити у том рејону;
(3) У селу Јунику 14. јуна 1998.године, Ричард Холбрук се састао са терористима ОВК. Он је дошао у ово село иако је простор око њега био блокиран. Ни данас наши органи не знају којим путем је ушао у село;
(4) Дана 3. јула 1998. године, ШТС су у центру Приштине активирали експлозивну направу поред воног аутобуса који је превозио старешине на аеродром. О ово терористичком акту наши безбедњаци нису ништа знали;
(5) Дана 17. јула 1998. године терористи ОВК извршили су напад и заузимање Ораховца за који наши безбедњаци нису знали;
(6) Дана 18. јула 1998. године у рејону караула Кошаре и Ђеравица, група од 700 до 1.000 терориста покушала је упад на КиМ, за коју наши безбедњаци нису имали појма. Групу терориста зауставило је одељење наших граничара на коју су наишли;
(7) Дана 13. децембра 1998. године ОВК је извршио терористички напад на српски кафић „Панда“ у Пећи, о чему безбедњаци нису ништа знали;
(8) дана 15. јануара 1999. године, МУП је у селу Рачак извео акцију против ОВК за коју наши безбедњаци нису ништа знали;
(9) Дана 28. јануара 1999. године јача ШТГ ушла је на КиМ у рејону Паштрика и успела да се пробије, преко села Љубижда у село Рогово где се сукобила са полицијом. Ни о овој акцији наша СБ није ништа знала.
(10) У центру Приштине у кафићу Галерија ШТС извршили су бомбашки напад о коме СБ није имала сазнања;
(11) У току ноћи 26., 27. и 28. фебруара јаче терористичке групе успеле су да се из Македоније убаце на КиМ у рејону Ђ. Јанковића ка Качанику. Ни о овој акцији ОВК наша СБ није ништа знала;
(12) Дана 2. марта 1999. године група специјалних јединица НАТО са ОВК извршиле су заузимање репетитора Бело Брдо – к.1082 код карауле Глобочица. Убачену ДТГ спасили су од уништења припадници Мисије ОЕБС-а. О акцији нису знали наши безбедњаци;
(13) Дана 13. 3.1998. године ШТС извршиле су бомбашке нападе у сред бела дана на пијацама у Подујеву, Приштини и К. Митровици, о чему наши органи безбедности нису ништа знали;
(14) Појава дезертерства у јединицама 7. пбр и 354. пбр, о чему СБ Стојановића није ништа знала, док се дезертерство није догодило, и др. Поред наведених догађаја, током 1998. и 1999. године ШТС су скоро свакодневно изводиле нападе на положаје наших борбених група, у којима су погинули многи наши
војници. Наша СБ никада није на време доставила информације опредстојећим нападима, да би команде спречиле ове нападе. Такође, 1999.године СБ којом је руководио Стојановић свесно је прикривала информацију да се на КиМ налази тзв група Паук. Ако се све ово има у виду поставља се питање, ко је требао, ако не СБ, да доставља податке за превентивно деловање.
Толико о раду Стојановића и његове службе, о наводној разгранатој агентурној мрежи међу Шиптарима.
Међутим, све што је написано не односи се на рад органа безбедности у бригадама, који су крајње професионално радили свој посао на терену и достављали информације Стојановићу. Питање је где су оне завршавале и како се са њима манипулисало.
Такође, по доласку у Хаг добио сам документа у којима сам први пут сазнао за злочине који су се догодили на КиМ.
Наводим неке: (1) Акција ВЈ и МУП-а у рејону Река и злочини у селу Меја; (2) Злоћини у селу Избица; (3) Злочин у Сувој Реци; (4) Ископавање лешева на стрелишту код Суве Реке и Ораховца; (5) Злочини у селима М. Круша и Пиране код Призрена; (6) Злочин код Љубенића и Рандубраве; (7) Злочини у Јабланици у Метохији; (8) Злочини у селу Ћирез код Глоговаца; (9) Злочини у селу Ћушка код Пећи, и др.
Поставља се питање како то да СБ ПрК којом је руководио Стојановић није на време открила да се припрема злочин и није известила команду ПрК о том злочину, ради предузимања мера. Није тешко закључити да се ради о слабом раду или свесно прикривању кривичних дела што је такође злочин.
С поштовањем!
Небојша Павковић
Финска,
март 2018. године
Извор: Недељник Афера