О Косовској бици из 1389. године певане су песме и причане приче. Реч је о боју толико утканом у свест народа да нема Србина који не зна шта се тада догодило. Ипак, стратешки, војно и историјски, Маричка битка која се одиграла још 1371. године, иако много мање позната, била је далеко значајнија за даљи ток српске историје.
О Косовској бици из 1389. године певане су песме и причане приче. Реч је о боју толико утканом у свест народа да нема Србина који не зна шта се тада догодило. Ипак, стратешки, војно и историјски, Маричка битка која се одиграла још 1371. године, иако много мање позната, била је далеко значајнија за даљи ток српске историје.
Маричка битка или Бој код Черномена одиграо се 1371. године.
Малобројна турска војска сукобила се са вишеструко јачим српским трупама под вођством краља Вукашина и његовог брата деспота Јована Угљеше. Исход је био поражавајући – иако малобројнији, Турци су успели да „до ногу“ потуку српску војску, а погинула су оба брата Мрњавчевић.
Овај бој представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.
О самом току битке данас се мало зна. На основу доступних извора изгледа да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. Покољ који се затим догодио код Черномена на Марици скоро нико није преживео. Након боја Турци су место прозвали „сирф синдиги“ – место где су Срби изгинули.
– Черномен се данас налази на самом северу Грчке и зове се Орменио, али је још увек познат као „место погибије Срба“. Маричка битка је управо то и била! Неки извори наводе да је српску војску чинило 60 хиљада Срба. То можда јесте преувеличано, вероватније су здружене снаге браће Мрњавчевића бројале око 20 хиљада војника, али је несумњиво да су сви они изгинули. Наводно је преживело само 30 људи, а и они су били тешко рањени – прича историчар Добрица Јовичић.
У боји против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена оновремена српска властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима. Поред фактора изненађења, и ово се често наводи као разлог турске победе.
По много чему Маричка битка је била важнија од Косовске, иако је ова друга остала много више у свести нашег народа. Турци који су били хиљаде километара удаљени од Срба одједном су се налазили у Македонији. Сви накнадни падови и освајања – територија данашње Румуније, Косова, Црне Горе, па и Србије, почели су поразом на Марици -истиче Јовичић.
Битка на Марици била је почетак пропасти српског средњовековног царства. Наконсмрти краља Вукашина њега је наследио син Марко, српској историји познатији као Краљевић Марко. Он није успео да одбрани своје територије и недуго после битке постао је турски вазал. Недуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Државу су разграбили обласни господари, а Турцима је био отворен пут ка Европи.
Време када су живи завидели мртвима Један од најбољих и уједно најстарији српски опис Маричке битке дао је монах Исаија. Његове речи користили су и многи каснији историчари да предоче катастрофалне последице овог српског пораза.
Време када су живи завидели мртвима
„И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. Просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли.“