САД и НАТО настављају да окрећу Русију против себе, а захтев Норвешке да се удвостручи број америчких војника на њеној територији последњи је пример ових провокација, пише у листу „Нешенел интерест“ амерички експерт за спољну политику Тед Гален Карпентер.
Норвежани желе да амерички војници буду распоређени ближе граници с Русијом. У Норвешкој је сада 330 представника америчких оружаних снага који се стално смењују. Ако молба Осла буде услишена, бројност америчког војног контингента биће повећана на 700 људи.
Претпоставља се да ће они бити размештени на северу, на неколико стотина километара од Русије. Америчке снаге у Норвешкој су сада у централном делу земље, односно много даље од границе с Русијом.
Ротациони карактер војске омогућава Норвежанима да формално поштују обећање дато Москви 1949. године, када је Норвешка ступила у НАТО. Тада су власти ове земље дале реч да на њеној територији неће бити никаквих америчких база.
Министарка иностраних послова земље Мари Ериксен Серејде је поводом захтева за повећање броја америчких војника поново подсетила да војници из САД на територији Норвешке бораве на привременој основи.
Карпентер, међутим, сматра да је то заправо „цинична замка“ која никога неће преварити, а понајмање Владимира Путина и његове колеге у Кремљу.
Норвешке власти наводе и да размештање војника није усмерено против Русије.
Карпентер сматра да је ово саопштење још мање истинито, пошто је захтев из Осла стигао неколико дана након што је девет земаља с источног крила НАТО-а позвало Алијансу да повећа војно присуство у региону.
За октобар су планиране и војне вежбе „Јединствени трозубац 18“ у којима ће учествовати 35.000 војника, 70 бродова и 130 авиона.
Серејде, ипак, тврди да не види озбиљан разлог због ког би Русија требало да реагује на понашање Осла.
„Вероватно заслужује похвалу што може да даје такве изјаве, а да не трепне. Ипак, таква очигледна нечасност представља давнашњу црту понашања НАТО-а према Русији“, наводи аутор текста.
Он истиче да је у време Совјетског Савеза НАТО био важна компонента стратегије потискивања Москве из европске геополитичке орбите. Ипак, западни лидери наставили су да примењују овај модел и на постсовјетску Русију, и то интензивније, примајући у Алијансу и нове чланице.
Лидери НАТО-а и даље тврде да дејства Алијансе нису усмерена против интереса Русије, али њено понашање такве тврдње не потврђује, сматра Карпентер.
„САД и НАТО морају да буду реалистичнији. Било која нација би овакво понашање НАТО-а у близини својих граница схватила као отворено непријатељско, па чак и претеће. Настављање оваквих дејстава, уз даље цинично негирање непријатељских намера, могло би лако да доведе до погрешне рачунице и катастрофалне конфронтације“, закључује он.