Гостујући на интернет телевизији Балкан инфо 17 јуна др Драган Петровић је у двоипосатном интервјуу Теши Тешановићу одговарао на низ питања у оквиру тематских блокова.
Српска страна нема интереса да поштује једнострано Бриселски споразум, који са једне стране нема међународну ваљаност, не поштује га Приштина, а најзад, што је вероватно најважније не доноси ништа добро Србима, каже Петровић.
Вучић се суочава на крају тзв. унутрашњег дијалога о КиМ да огромна већина друштвене и научне елите, али и јавног мњења у целини, без обзира на блокираност и једоностраност медијске сцене у Србији, не подржава давање столице у ОУН Приштини, нити сличне капитулације.
Русија, земље БРИКС, пет чланица ЕУ, потом Израел и низ других важних чинилаца у свету инсистира на Резолуцији 12 44, што налаже и Устав Србије, огромна већина народа, и национални интерес. Посебну забринутост за позицију Срба на северу Косова изазива чињеница да је власт у Београду на челу са Вучићем, протеклих година Бриселским споразумом и његовом операционализацијом, значајно умањила безбедност српске стране на тим просторима (рушење цивилне заштите, дебокада моста на Ибру, преношење ингеренција српске полиције на Приштину и др.), што је сада важан фактор у дестабилизацији српске позиције уопште.
Са друге стране, повратак на статус кво, замрзавање сукоба и омогућавање руској страни да има већи утицај у региону признавањем дипломатског статуса еколошке базе у Нишу, као и билатералним споразумима, улазак Кине на Балкан , сарадња Београда, Атине, Подгорице и Скопља по питању албанског ревизионизма су неки од низ мера који се могу у будућности предузети.
Друга велика тематска целина је однос према великим силама, где је Петровић анализирао историјски и савремеии контекст. Источно питање, геополитика великих сила, почевши од Новог века према српским и балканским просторима, по њему указује да је Русија најнаклоњенија, а њен највећи ривал Британија управо најмање наклоњен православним хришћанима и Слвеинима на Балкану.
Британија је током готово читавог ХIХ века подржавала Турску контра ослободилачких тежњи балканских хришћана, потом чак и као чланица Антанте слала флоту против Црне Горе и Србије да се повуку из Скадра 1912-1913,, имала неискрен и лажан однос према нама у оба светска рата иако смо били на истој страни. Петровић указује на то да су САД ушавши постепно у европске послове много прихватиле од британске традиционалне политике, укључујући и односе на Балкану, што рецимо није био случај у јеврејско – арапском спору. Посебна реч је била о положају Црне Горе у новијој историји, о борбености и истрајности Црногораца, тешким борбама са Турцима у Новом веку, продору Омер паше Латаса два пута на Цетиње, биткама на Фундини и Вучјем долу, опсади Скадра 1912, и осталим великим победама и храбром држању црногорске војске. Црногорска државност кроз историју је постојала и када је у неким случајевима Србија и друге српске земље била привремено покоравана, али то није доводило у питање посебан положај Црне Горе као Српске спарте у читавом Српству. Парадокс је да је протеклих година британска маркетиншка агенција сугерисала промену црногорске традиционалне тробојке ка ратном барјаку са Вучјег дола, као део пројекта умањења и чак негирања српског идентитета Црногораца кроз историју и данас.
На унутрашњој политичкој сцени у Србији појава политичке организације РОД представника парламента српске дијаспоре и њено деловање и у Србији, као и укупни односи у опозицији је предмет завршног дела емисије.