Са једне стране Видовдан, са друге сви други српски празници. И, увек „тас историје“ претегне на његову страну. Јер, Видовдан је, тврде историчари, одавно постао синоним великих националних надахнућа, празник српске судбине, дан наших победа и пораза, један од најдраматичнијих датума у нашој историји… И у прошлости и у савременој историји, ниједног датума као 28. јуна Србија није морала да доноси тешке одлуке и да бира пут.
Онај први, „претеча“ свих наших Видовдана, био је пре равно 629 година. Лазарев избор Царства небеског, жртвовања за више вредности и слободу по сваку цену, учинили су Видовдан митским даном. Нераскидиво су га повезали са идеалом мучеништва и опредељењем за вечно и духовно, наспрам пролазног и материјалног. Баш тај кнежев избор и одрицање од овоземаљске славе и успеха временом су постали потка националног етоса Срба.
Драматични догађаји из новије историје, који су се десили 28. јуна, само су ојачали његову симболику као кључног датума српске историје. Од митског опредељења донетог на пољу између Лаба и Ситнице, преко Принциповог пуцња у граду на Миљацки, до успона и пада Слободана Милошевића и отварања приступних преговора са ЕУ – сви ови догађаји учинили су да се Видовдан у Србији дочекује са поносом, али и са зебњом од нових изазова.
Има и оних који мисле да је Видовдан неприкладан празник и да је бесмислено славити дан пораза и пропасти. Тврде и да Србима, већ деценијама обузетим свакодневном борбом за опстанак – Видовдан више није важан. Таквом утиску, како каже историчар др Предраг Марковић из Института за савремену историју – не треба подлећи!
– Увек треба да имамо на уму да ако је Косовски мит назадан и глуп, онда то важи и за Термопиле на чијем миту почива европска цивилизација – објашњава Марковић. – Али, није тако. Обе битке, и Косовска и Термопилска су величанствене јер причају о борби за слободу по сваку цену. Чак је Косовски бој још драматичнији.
Готово да нема драматичније битке у светској историји. Довољно је само поменути да су у њој погинула два владара – Лазар и Мурат.
Видовдан и Косовски бој и завет јесу центар српске националне свести. Гледано из дневног угла, тачно је да су свакодневни животни проблеми и изазови Србима важнији од Видовдана. Зато у анкетама које се спроводе, нико Косовски бој и завет неће истаћи као ствар од које се живи. Али, када треба, када је Србији најтеже, тај мит проради. Оно што се 1389. збило на пољу између Лаба и Ситнице живи у најдубљим нивоима наше свести и непогрешиво се активира у тешким ситуацијама, када је „бити ил’ не бити“.
Етнолог Драгомир Антонић тврди да је Видовдан највећи празник у Срба и празник саборности Срба.
– Православна црква га је уврстила у календар тек 1892, а у ранијим временима овај дан је био посвећен пророку Амосу, а касније и кнезу Лазару. Народна вера и обредне радње везане за овај дан знатно су старијег порекла, а празник Видовдан само је наставак култа старог словенског божанства Вида, који је непознат у православној традицији.
На овај дан, подсећа Антонић, избегава се рад.
На Видовдан се не игра и не пева – каже Антонић.
Оживљавају се приче о Косовској бици, цару Лазару и српским јунацима. Старци тврде да се у поноћ воде промене, па из бистрих пређу у црвене, јер је много наших јунака искрварило од Косова до данас.
У црквама се дају парастоси косовским, а понегде и свим изгинулим ратницима. Народ каже да и кукавица на овај дан престане да кука за изгинулим на Косову пољу.
Ј. МАТИЈЕВИЋ
http://www.novosti.rs