Амерички портал Плејерс трибјун (The Players’ Tribune) објавио је животну исповест капитена репрезентације Србије Александра Коларова.
Коларов је причао о одрастању у деведесетим годинама, бомбардовању, свом идолу Синиши Михајловићу, првом великом трансферу, обећању које је као дечак дао мајци…
Био је то специфичан звук… Још увек могу да га чујем када склопим очи. Нису то биле сирене за узбуну које смо слушали тих дана. Било је другачије – завијање. Нешто као из филма. Звучало је застрашујуће.
Моји другови и ја смо окренули бицикле и брзо окретали педале према кући.
Били смо само неколико блокова удаљени од наше улице када смо зачули нову буку, снажну експлозију и погледали смо у небо… видели смо авион који пада на земљу. Ватра је излазила из њега. И црни дим. Пролетео је облаке, онда кроз дрвеће и потом нестао. Био је то војни авион, погођен изнад Београда, недалеко од моје куће. То је био живот у Србији крајем деведесетих…
Дошао сам кући и седео у својој соби неколико сати покушавајући да схватим шта сам управо видео. Рат се није дуго одвијао. Када је почео, био сам заправо задовољан, јер нисам имао појма шта се дешава. Све што сам знао јесте дане морам да идем у школу. Могао сам да проводимвише времена са друговима и лоптом у ногама.
Сећам се ноћи када је пала прва бомба. Имао сам 14 година. Мој брат Никола и ја седели смо са мајком у дневној соби. Она је гледала шпанску сапуницу, није пропуштала ниједну епизоду. Имали смо само један телевизор па смо седели са њом, у тишини, зачуђени због онога што гледамо. Капија испред нашег улаза је почела да се тресе. И поново, и поново, поново… Нисам имао појма шта се дешава. Касније смо видели на телевизији: Београд је те ноћи бомбардован.
Нисмо напуштали нашу кућу прва два дана. Покушавали смо да заспимо упркос детонацијама које су долазиле, звуцима авиона који су нас надлетали и ноћним морама.
За мене је све то било прилично конфузно, вероватно зато што сам био тако млад. Заправо, нико у нашем месту није знао шта да ради. То је мало место у Војводини где свако познаје свакога. Како је време пролазило, продавнице су наставиле да раде, сви смо некако наставили са дотадашњим током живота. Шта смо друго могли? Ипак, било је… чудно.
Дане смо проводили у дворишту с лоптом, поред дрвене ограде која нам је била гол. Није било сјајно, али памтим једну ствар. У горњем левом углу, када погодиш јако чуо би се снажан звук. То нам је било смешно јер би у том случају комшије викале: „Проклети клинци опет шутирају лопту!“
Сваки пут када бих наместио лопту за слободни ударац циљ ми је био да чујем комшије.Тако бих знао да сам добро шутирао. И сваки пут поново… залет, лева нога, фино, горњи леви! Бам!
Идол му је био Михајловић
Желео сам да будем Синиша Михајловић. Он је знао да шутира. Играо је средњака у Црвеној Звезди, великом клубу из Београда. Били су легенде над легендама. Освојили су 1991. Куп Шампиона баш пре него што је такмичење прерасло у Лигу Шампиона.
Имао сам само шест година, али био је то невероватно важан догађај у нашем делу света. У то време већ је почело да кува и живети у нашем граду… није било лако. Видети тако нешто, на највећем клупском такмичењу на свету, играчи као што смо, који су одрасли попут нас, могли су да остваре такав успех – то је било велико.
О „биткама“ које су га учиниле јачим
Како смо брат и ја одрастали, и како је рат постајао све вечи део наших живота, схватли смо да је фудбал прилика коју не смемо да пропустимо. Гурали смо један другог, борили се. Био сам компетитиван. Можда и превише.
Сећам се једног дана, били смо сами код куће и свађали се ко је јачи од нас двојице. Онако како дечаци то иначе раде. Дошли смо на идеју да се свако залети са једног краја собе и да скочимо у дуел – као када се иде на ударац копте главом – и да видимо ко ће кога да обори.
Када то сада кажем, овако наглас… звучи глупо. Али били смо само тинејџери. И то је део одрастања.
Стали смо на супротне крајеве собе, као у филмовима са Џон Вејном. Дванаест корака.
Затрчали смо се један према другогоме… и ја сам га просто уништио.
Полетео је кроз ваздух и чим је пао почео је да виче:
„Зови тату!“
„Добро си, није ти ништа, устани“
„Зови тату!“
Тата је дошао и наравно да смо лагали. Рекли смо да је Никола пао. Није нам прошло.
Тата га је одвео у болницу и испоставило се да је сломио кључну кост.
Било је занимљиво објашњавати у болници како се то десило.
Такве ‘битке’ су ме учиниле јачим.
У фудбалу сам желео сам да будем све бољи и бољи.
Када сам видео шта је било могуће са Звездом 1991, када сам видео да је моја земљу у очају… Само сам желео више.
Та жеља ме никад није напуштала.
Обећање дато мајци
Неколико година касније, 2007. године, прешао сам у Лацио.
Тада сам први пут могао да финансијски помогнем својој породици, што ми је значило све на свету.
Нисам о трансферу мислио као о великом успеху, за мене је то био тек почетак.
Борио сам се да од резерве добијемважнију улогу у екипи.
Много сам научио у Риму што се поклопило са позивом у репрезентацију.
Али сећам се једног обећања мајци које сам дао када сам имао 12 година. Рекао сам јој да ћу једног дана да играм у Премијер лиги, у Енглеској. Знао сам, без обзира на све, да ћу једног дана то и да остварим. Прилика је стигла из Манчестер ситија. Сити је правио нешто велико, а Премијер лига је била врхунац, топ лига у то време.. Била је то пре свега прилика да се постане бољи.
Играње за Србију
Лето пре тог преаска у Манчестер Сити, играо сам за Србију на Светском првенству у Јужној Африци.
Не сматрам себе себичним играчем, али по први пут сам тада осетио да играм за нешто више него само за тим или за себе. Осетио сам се скоро као војник. Имао сам одговорност према застави, дресу, људима у земљи. Јер знам колико смо поносан народ. Знам одакле нам тај понос. Срби су прошли оно што људи из многих земаља не могу ни да замисле, тако да када имамо прилику да се покажемо свету… дајемо најбоље од себе да будемо оно што јесмо: борци.
Курир