Док је својевремено изводио неку паравојну групу следбеника у дефилеима кроз варошице Рашке области, чинило се да је Мухамер Зукорлић државни непријатељ, претња по уставни поредак Србије. Недуго затим, своју муфтијску одећу заменио је краватом, посланичким имунитетом и на моје лично запрепашћење местом председника скупштинског одбора за образовање. Холивудски преокрет каријерног пута једног муфтије није, међутим, тема ове колумне. Зукорлић ме је пријатно изненадио једним телевизијским гостовањем. Наиме, најпаметнију, а што је занимљиво, упитну реченицу коју сам из његових уста чуо, изговорио је Миломиру Марићу гостујући у веома гледаној емисији „Ћирилица“, а као позивање на одговорност за уништавање младих генерација позиционирањем ријалитија у фокус пажње младих. Понављам, на моје велико изненађење Зукорлић постаде „глас вапијућег у пустињи“, глас опомене за све спремне да уруше морал, обесмисле борбу, деградирају образовање, раскуће и распарчају Србију! Можда несвесно, али је управо он изговорио нешто што би хорски морало да се понавља, да одјекује у ушима сваког Србина који жели да се спасе и да спасе своје ближње и све нас у овоме, али и ономе веку. Ако узмемо као идеју да је Зукорлићево питање „Како ћеш да умреш, човече?“ својеврсна парафраза оног: „С чим ћеш пред, Лазара?“, можемо исто применити на све нас, учеснике будућег референдума којим ће се, како кажу, решавати питање Космета. Иако ми није најјасније шта је ту уопште упитно, јер је одговор на све дао баш тај Лазар, остаје претпоставка да се ово питање родило пре двадесетак година у главама оних који држаше кормило Србије у рукама, на нашу властелу од распада Југославије до данас. Дакле, ако гледамо на државу, на државнике који су трпели, а и данас трпе велике притиске колонијалних сила и већ више од деценију одолевају пред националном капитулацијом одбијајући да се одрекну Космета, јасно је да их од тога пре свега може одвратити помисао на сусрет са собом пред страшним судом, пред огољеном истином где се последице не могу амортизовати медијским спиновима и манипулацијом. Не може се издати, па мирно сањати. То је самообмана после које човек или скрене или свене и до задњех откуцаја срца себи понавља питање – како ћеш умрети, човече? А држава није ријалити, народ није сеоска задруга и ниједан хонорар не би могао да санира последице. Зато сви од првог до последњег у држави, нека се пред референдум сете питања – Како ћеш да умреш, човече?
Бошко Козарски, Ало