Још два локалитета на листи светске баштине УНЕСКА
02.07.2018 09:20
Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) сврстала је данас на листу светске баштине индустријски град Ивреу у северној Италији и археолошко налазиште Медина ал-Захра у шпанској покрајини Кордоба.
На заседању Одбора светске баштине УНЕСКА, које траје до 4. јула у Бахреину, одлучено је да се на листи светске баштине нађе индустријски град Ивреа у северној Италији, објављено је на сајту те организације.
То је други по величини град округа Торино у оквиру италијанске покрајине Пијемонт. У њему је основана италијанска компанија Оливети, произвођач писаћих машина, механичких дигитрона и рачунара.
Богат је великим бројем фабрика и зграда које су зидане да буду административни и социјални центри, али и резиденцијалне области. Изглед града Ивреа осмислиле су водеће италијанске архитекте у периоду између 1930. и 1960. године. Он осликава идеје комунистичког покрета у Италији и модерну визију индустријске производње и архитектуре.
Археолошко налазиште Медина ал-Захра, у преводу са арапског „Светли град“, у шпанској покрајини Кордоба било је стари арапски град с палатом који је изградио кордопски емир Абдурахман Трећи.
Град је изграђен средином 10. века, а после неколико година процвата, уништен је током грађанског рата.Остаци града били су потпуно заборављени скоро 1.000 година, све док нису пронађени почетком 20. века.
У њему су пронађени путеви, мостови, водовод, велики број зграда, декоративних елемената и свакодневних предмета.
Град-палата Медина ел Захра, како ју је назвао Абдерахман III у част своје драгане Захре (,,драгуља“), остаје једна од најузбудљивијих успомена на омејадску Шпанију.
Смештено на падинама планине Сијера Морене, које се спуштају према равници Гвадалкивира, принчевско седиште је смештено на трима терасама: на највишој се уздизала палата, на средњем делу су се пружали виногради и вртови, док су Велика џамија и приватни станови били окупљени на доњој тераси.
Палата је имала простране одаје (400 соба и апартмана), дворане, харем и вртове. По хроничарима, харем је заузимао велики део главне зграде, а говори се и о безбројној гомили робиња, слуга и евнуха који су ту становали. Захваљујући опису географа Идрисија, који је посетио ову палату у XII веку, читавих 150 година после њеног рушења, може се добити слика о уређењу овог огромног пространства.
Ову слику допуњују резултати систематских ископавања, која су од 1910. године започели шпански археолози. До данас откопани делови палате још не дозвољавају праву реконструкцију целине.
Међу разним откривеним темељима одваја се само издужен комплекс петобродне палате са терасом и четвртастим просторијама. Дворана за примање представљала је изванредан пример мајсторства у мермеру и злату украшеним драгуљима.
Овде се срећу слепе нише равног дна са потковичастим луковима, украшене истим лозицама као михраб џамије у Кордоби. Овде је присутна и представа фигура; предање говори да је кип лепе Захре, калифине миљенице-конкубине, био постављен изнад главног улаза у принчевски град.
Причају да је за њу из Цариграда донео чесму украшену људским фигурама.
Пронађени су и фигуративни рељефи као, нпр., остатак фигуре обучене на чисто антички начин. У Медини ел Захри, која се сада зове Стара Кордоба (Цóрдоба ла Виеја), за градњу доношен је мермер из Картагине и Нумидије, а стубови и базени, са златним статуама, из Цариграда, Рима и Картагине.
Сва та раскош трајала је 50 година. Приликом берберске побуне 1010. године град је био опустошен и запаљен. У исто време Алманзорову вилу сличног назива, Ал Медина ал Захира, која је лежала на истоку Кордобе, на сличан начин Бербери су сравнили са земљом, тако да се данас не зна где се тачно налазила.
