Србија и Срби, који су још на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставили уједињење свих Словена у једну државу, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године, нову државу су, сасвим природно, осећали као своје дело и трудили се током следећих деценија да се та тековина сачува.
Насупрот томе, Хрвати и Словенци уједињење су схватали ка једини и најбољи начин да их савезничке силе више не сматрају поданицима пропале Аустроугарске. Они су заједницу са Србијом доживљавали као прелазни пут у остварењу својих националних циљева.
Већ само формирање Српског добровољачког корпуса, у лето 1916. године у Русији, указивало је да ће нова држава бити потресана великим проблемима. То потврђује и историчар Драгослав Јанковић, који констатује да су „добровољци били барометар правог расположења хрватског и словеначког народа у првом колективном сусрету са Србима у току Првог светског рата“.
Сви они проблеми који су оптерећивали односе између Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевини Југославији, могли су се уочити у овој добровољачкој јединици. Свако ко је имао иоле политичког слуха могао је, из понашања војника и официра, Словенаца и Хрвата, припадника аустроугарске војске, извући корисне поуке за будућност.
Хрвати и Словенци, аустријски војници, од којих је већина учествовала на српском ратишту, где су многи од њих чинили грозне злочине над женама и децом и није им падало на памет да се предају, постали су затим руски заробљеници. Једини начин да се избаве из заробљеништва је био да добију статус српских добровољаца.
Међутим, ставови хрватских и словеначких политичара у Југословенском одбору у Лондону, који је формално заступао интересе Јужних Словена из Аустроугарске, били су различити од ставова српске владе у погледу циљева и задатака Српског добровољачког корпуса.
Док су влада и врховна команда на Крфу сматрали да су добровољци неопходни за попуну десетковане српске војске, уочи операција на Солунском фронту, хрватским представницима у Југословенском одбору, формирање овог корпуса требало је да послужи за постизање њихових политичких циљева.
Сврставање бивших аустроугарских војника у једну српску јединицу требало је, наиме, да покаже спремност хрватског и словеначког народа да напусти своје дотадашње покровитеље – Хабзбуршку монархију и немачко царство и да се прикључи силама Антанте (Русије, Енглеске и Француске), чија је победа била на видику.
Анте Трумбић, председник Југословенског одбора, 19. априла 1917. године упутио је писмо председнику српске владе Николи Пашићу, у којем му је отворено саопштио: „Не жалимо жртве нашег (хрватског) народа у овоме рату за нашу заједничку ствар… али желимода те жртве буду искоришћене, што је више могуће, за наш политички циљ, јер се крв у рату не пролива зато да се ратује, него зато да се постигне циљ, коме су жртве намењене.“
И у другим случајевима, везаним за настојања српске Врховне команде да се формира поменути корпус, искрсавале су на видело, не само разлике у схватању српских, хрватских и словеначких политичара, у погледу „заједничких циљева“ него су се испољили и различити политички интереси.
Велико разочарање је настало када се нису испунила Трумбићева обећања да ће се „на хиљаде Хрвата и Словенаца“ који су као исељеници живели у Америци и Канади пријавити у српске добровољачке јединице.
На Крф је, наиме, из Америке стигло само 200 Хрвата и још мање Словенаца, док је у овом добровољачком транспорту било више од 4.000 Срба.
Уверење, или, можда илузија, Николе Пашића да су „Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена“ и да имају један завичај, било је озбиљно уздрмано када му је Трумбић писмено саопштио разлоге зашто се његови саплеменици нису у довољном броју одазвали позиву да се упишу у добровољце:
АЛЕКСАНДРОВ КОМПРОМИС
Српским добровољцима најтеже је пала одлука регента Александра Карађорђевића из јануара 1918. године да се Српски добровољачки корпус преименује у Југословенску дивизију, иако су већину састава и ове јединице чинили Срби. Под новим, југословенским именом, ова дивизија је учествовала у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење земље.
„Схватите да је код српских елемената изван отаџбине много лакше имати успјеха када се ради за помоћ Србији, јер већ само име довољно је да им објасни ствар и побуди одушевљење за њу. Али, то није довољно за рад код Хрвата и Словенаца, особито код нас, којима, кад их се зове у добровољце, треба улити увјерење да се не ради само о засебној српској ствари, већ и о њиховој и да се борба, у коју их се зове, води за ослобођење и њиховог завичаја, једнако као и онога њихове српске браће.“
Када је после низа перипетија Српски добровољачки корпус коначно формиран, уз велику подршку руског цара Николе II, међунационални проблеми у њему, не само да нису отклоњени него су се заоштрили. Малобројна „словенска католичка браћа“ из Хабзбуршке монархије која су приступила овој јединици испољила су неповерљив и нетрпељив став према српским официрима и војницима.
Мада је у Корпусу било 90 одсто Срба, новопридошли добровољци су захтевали да се ова јединица више не зове „српска“, него „југословенска“.
Постављали су и друге захтеве, који су одисали шовинизмом и верском нетрпељивошћу. У том погледу карактеристичан је „ултиматум“ који су хрватски и словеначки добровољци из 4. пука II добровољачке дивизије упутили команданту Корпуса генералу Михаилу Живковићу у којем су захтевали следеће:
„1. Корпус мора да се зове Југословенски.
2. Да се одвоје хрватски и словеначки војници од српских и да се формирају засебни пукови са истонационалним официрима;
3. Да се не мјешају католици и православни;
4. Да се Корпус никако не сматра војском православне Србије већ засебном југословенском револуционарном војском, којој је једини задатак да буде реална политичко-војничка база у будућим мировним преговорима, послије завршетка Првог свјетског рата.“
Неке од ових захтева српска влада је усвојила по хитном поступку. То се, пре свега, односило на тражење хрватских и словеначких официра да им се признају чинови које су имали у Аустроугарској војсци и да им се плате изједначе са српским официрима.
И поред тога што је удовољено многим њиховим жељама, већи број Хрвата и Словенаца напустио је Корпус и вратио се у заробљеничке логоре. Више су волели да буду руски заробљеници него српски војници.
Иначе, сторија о Српском добровољачком корпусу више је него занимљива.
По споразуму српске и руске владе у лето 1915, Русија је почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију.
Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра.
Прва српска добровољачка дивизија је основана 16. априла 1916. и бројала је 18.868 војника. Она је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи.
Уз руске и румунске трупе, дивизија се борила против удружених немачких, бугарских и турских јединица од 24. августа до 16. октобра 1916.
Упркос великим губицима које је претрпела Прва српска добровољачка дивизија, прилив добровољаца се наставио, па је основана и Друга српска добровољачка дивизија, а од те две дивизије је основан Српски добровољачки корпус, на чијем је челу био споменути генерал Михаило Живковић.
Штаб корпуса је био у Одеси, док су штабови Прве и Друге дивизије били у Вознесенску и Александровску.
У Одеси је од 17. априла 1917. па до 1918. године излазио часопис „Словенски југ“, у ком је излаган програм за оснивање уједињене државе Јужних Словена.
Цар Николај II врши смотру српских добровољаца
До Фебруарске револуције, у корпусу се нашло око 40.000 војника. Због револуционарних превирања у царској Русији, почео је да се осипа број војника, па је у лето 1917. у њему остало 20.000 војника. У време Октобарске револуције и Руског грађанског рата, велики број припадника ове формације је активно учествовао на страни бољшевика.
Крајем лета 1917, Прва српска добровољачка дивизија је поново послата у Добруџу, али је повучена због незадовољства војске. Друга дивизија, и део прве дивизије, преко Сибира су пребачене у Дајрен, а одатле британским бродовима на Солунски фронт.
На Солунски фронт је стигло око 12.500 војника.
Иван Миладиновић
http://www.novosti.rs/