Чармак: Ујединимо се против великоалбанског шовинизма
Оштро протестујемо због излива великоалбанског шовинизма приликом богослужбене посјете православног митрополита Амфилохија, свештенства и православних вјерника светињама на Свачу. Прва реакција здраворазумног човјека на забрану уласка православног Митрополита у православну богомољу, од стране муслиманско-албанских фанатика – било би питање: да ли је Улцињ и даље саставни дио Црне Горе?
Општина Улцињ је од 2018. године општина без и једног јединог православног одборника од 33 мјеста, без обзира што у граду живи преко 18 процената, што Црногораца, што Срба. Улцињ, очито, под заштитом власти у Подгорици постаје озбиљан дио косовског процеса у Црној Гори. С друге стране, Митрополит Амфилохије је, по истраживањима јавног мњења, духовни вођа преко 70% православног живља у нашој држави, док је СПЦ институција која ужива највеће повјерење, више од власти и опозиције заједно.
Док су наши преци укључивали Улцињ у Црну Гору, интегрисали, мирили, дотле се њиховим потомцима забрањује молитва Богу у Улцињу, у Црној Гори. Ко то ради? Одборник Општине Улцињ, етнички албанац, муслиманске вјероисповјести. Да ли је усамљен у томе? Није. Читава општина је са њима. У то је укључен и дух државне власти. У то је укључена њена симулирана објективност, политика и институције. Јачање тог самоуништења је оперативна обавеза Министарства културе, нарочито његове Управе за заштиту културних добара.
Са друге стране, иста та држава Црна Гора жели да национализује православне светиње због тога што их Митрополија Црногорско-приморска и епархија Будимљанско-Никшићка стављају у свештену функцију, грађевински обнављају, улажу средства, обнављају богослужбени живот и штите од пропадања, макар ако узмемо само период од краја 2.свјетског рата на овамо.
Надаље, сјетимо се да је црква Свете Тројице на Румији прво била нападнута од црногорских институција, медија и функционера, а потом скрнављена од великоалбанских шовиниста.
Сјетимо се да су је сви они широко омаловажавали цркву због лимене основе, и то у граду гђе Општина Бар, Основни суд у Бару, Основно државно тужилаштво у Бару, Прексршајни суд, па и сједишта самих политичких партија смјештени су преко 50 година у лименим објектима у центру града.
Свач је државотворна престоница Светог Јована Владимира, а не играчка Министарства културе или било ког одборника из Улциња. Свач је у Црној Гори и то је претходница владичанског Цетиња, али и данашње Подгорице. Тако се гради суживот – државотворном културом и државотворном истином. Суживот се гради и осудом глупости и ниских страсти. Градићемо истински суживот, а не суживот лажног својатања културе, суживот својатања територије и забране вјере.
Док гледамо како локална власт у Улцињу потпирује, охрабрује и одобрава овај тежак инцидент, не могу да се не сјетим свог прађеда који је био први предсједник Општине Улцињ после Другог свјетског рата. Знајући приче управо мјештана Улциња о њему, али и тадашњем руководству града, није тешко закључити да би у то доба било незамисливо да један одборник забрани Хоџи или било ком муслиману који хоће да се клања Богу у Џамији.
Стога, закључујем: оваквим скандалозним инцидентима треба стати на крај већ сада, док смо на вријеме. Само уједињени можемо зауставити даљи продор великоалбанског шовинизма, а зашто и не рећи – територијалних претензија (и) на нашу територију.
И не, светиња у Свачу није само темељ православне Цркве, већ и много јаче и дубље: она је темељ наше државе, културе, историје и предака.
Политички директор и одборник Праве Црне Горе у барском Парламенту
Божидар Чармак