Време је да се одбаци Берлински процес, и уместо њега уведе конкретније, обавезујуће ангажовање ЕУ према Балкану.
То сматра Флориан Бибер, професор Универзитета у Грацу где је шеф Центра за Југоисточну Европу.
Управо када се у оквиру тог процеса одржава Лондонски самит ЕУ-Балкан, Бибер у критичком чланку на веб-порталу Јуропиен вестерн Балканс најпре указује да је Берлински процес пре пет година, када је почео, требало да покрене нову динамику регионалне сарадње и приближавања Западног Балкана ЕУ, избегавајући формалне институционалне структуре и прекомерно дуплирање.
Требало је и да избегне „заморне проблеме које поједине државе-чланице доносе на сто, као што су непопустљивост Шпаније према независности Косова и тешки односи Грчке с Македонијом“.
Од почетног састанка у Берлину сарадња се значајно повећала међу земљама Западног Балкана и покренут је низ пројеката и иницијатива, побољшани су и билатерални односи, посебно између Македоније и Бугарске и Грчке.
Међутим, „Берлински процес је у распаду“, пише Бибер сматрајући да за то није крив Западни Балкан, већ је кривица на чланицама ЕУ које учествују у том процесу.
Тако је већ Француска, када је пре две године преузела да буде домаћин самита, „изгледала заинтересованије да састанак у Паризу приреди из сопствене таштине, него из стварног интереса или обавезе према региону“ Балкана.
Француска је „то недавно потврдила ситничавом блокадом одређивања датума за почетак преговора о придруживању Македоније и Албаније“.
Данашњи, Лондонски самит, пише Бибер, договорен је пре Брегзита, „али била је чиста глупост да се самит одржи у земљи која тражи да напусти ЕУ, и предвидиво је у врућој фази преговора о свом изласку из ЕУ, и то док се тежи да се (Лондонски) самит држи поруке да је проширење ЕУ реално и пожељно“.
Самит се не одржава у Великој Британији само на британско инсистирање, као покушај дефинисања њене улоге на Балкану после Брегзита, пише Бибер и наглашава да је Лондонски самит подржао и Берлин, „показујући како немачка влада користи Берлински процес да заогрне услуге које немају везе са бригом за Западни Балкан“.
Оставка домаћина, дојучерашњег британског министра спољних послова Бориса Џонсона, и то баш током Лондонског самита, „показује какав је ризик било приређивање тог скупа у Лондону“.
Поред тога, „пошто је Брегзит у фокусу владе, била је скрајнута припрема самита, те је он постао споредна представа, што у многоме а штети (Берлинском) процесу“, пише Бибер који је и координатор Балканске консултативне групе за политику у Европи (БиЕПАГ).
Првобитно је требало да се Берлински процес и заврши у Лондону, али пратећа иницијатива „Берлин плус“ тражи још једну рунду самита, почевши „ни од чега другог него баш од – Пољске“ која је, сматра Бибер, „потпуно промашен избор“ јер Пољска „није показала никакав стратешки интерес за Западни Балкан, нити је она за тај регион охрабрујуц́и пример владавине права“.
Бибер даље пише да „исто као што министар иностраних послова Ивица Дачић може спомињањем Пољске одбацити критичка питања о владавини права у Србији, тако и (председик Фреанцуске Емануел) Макрон и други скептици проширења помињањем Пољске објашњавају зашто неће подржати чланство Западног Балкана (у ЕУ)“.
Пођеднако колико тиме што су неке од земаља чланица „отеле Берлински процес, политика ЕУ према Балкану је поткопана и кратковидим политикантством чланица“, пише Бибер. Он наводи да се ЕУ поново ангажовала на Балкану „тек пошто је прошле године признала да занемаривање јача кризе, деструктивну спољну интервенцију и демократско назадовање на Балкану“, али је ипак недовољно схваћено да је та „силазна спирала у деловима Западног Балкана последица подела у ЕУ која шаље контрадикторне поруке и више не нуди праведну и реалну перспективу придруживања“, што су „кључне државе-чланице последњих недеља нажалост демонстрирале“.
Због обрасца да земље-чланице ЕУ „отимају Берлински процес за своје властите циљеве, док мало доприносе том процесу, треба сумњати у корисност од његовог настављања“, пише Бибер и подсећа да је Европска комисија многе аспекте Берлинског процеса укључила у своју фебруарску стратегију проширења.
Уместо што се Берлински процес шири укључивањем све већег броја земаља, „било би боље имати процес ЕУ-Западни Балкан који би обухватио све чланице ЕУ, послати сигнал да ће Западни Балкан ускоро бити у ЕУ, и да ће бити консултован о питањима ЕУ“, предлаже Бибер.
То би омогућило Европској комисији да преузме важнију улогу, то би донело више доследности и настављања започетог, а то би био и инструмент који може решити питања за која је ЕУ институционално мање опремљена, као што су билатерална питања и побољшање односа између земаља региона и њихових суседа, закључује Бибер.
www.b92.net