Да ли знате због чега је данашњи дан један од најважнијих у историји Србије?

На данашњи дан, пре 140 година, Србија је на Берлинском конгресу пратично и формално стекла своју независност. Овај историјски датум се, међутим, у Србији не обележава, те многи ни не знају зашто је 13. јул толико важан дан за нашу земљу.

За житеље некадашње Србије, Берлински конгрес значио је две важне ствари: са једне стране Србији је донео признање као суверене државе, а са друге подсећање да није успела да оствари своје циљеве из српско-турских ратова.

То би у најкраћем била суштина овог значајног историјског догађаја, који је завршен на данашњи дан пре 140 година, и који је био важан не само за Србију, већ за цео регион, Европу, и све тадашње велике силе које су у њему учествовале.

На данашњи дан 1878. године склопљен је Берлински мир који би, у зависности од угла гледања, могао да се посматра и као нешто добро, али и нешто на шта Србија није била нарочито поносна. Зашто је то тако, за „Блиц“ су објашњавали српски историчари.

Берлински конгрес је уствари мултилатерални уговор између Велике Британије, Аустро-Угарске, Француске, Немачке, Италије, Русије и Турске, склопљен после месец дана преговора и „натезања“, којим су редефинсисани односи на Балкану после серије буна, устанака и ратова који су потресали Турско царство.

Ратни успеси српске војске у рату 1877-78. верификовани су примирјем и миром закљученим између зараћене царске Русије и њених савезника Србије и Румуније са једне, и Отоманске Турске у Сан Стефану, предграђу Цариграда, 3. марта 1878 – прича Проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

Русија ојачала.

Санстефанским миром, који је претходио Берлинском конгресу, Србија, Румунија и Црна Гора, до тада вазалне кнежевине, добијају независност. Међутим, у тој подели територија, Русија добија огромну територију и сеже чак до Егејског мора, а ствара се и Бугарска коју у ствари контролише Русија.

Иако је Србија призната као независна држава и омогућено јој је територијално проширење у правцу Косовске Митровице, војничка освајања у правцу истока и југоистока су оспорена, тако да добија само Ниш, што је изазвало велико незадовољство. Зато се тадашње руководсто, на челу са кнезом Миланом, који су у Русији видели српске покровитеље, окрећу се северном суседу, Аустро-Угарској. Европске силе, пре свих Енглеска, нису биле сагласне са тако великим територијалним променама вољом Русије, због чега је и сазван Берлински конгрес, на коме су знатно умањени добици Русије – прича Павловић.

Он објашњава да је конгрес у Берлину окончан потписивањем међународног уговора по коме је преобликована политичка карта Југоисточне Европе и дефинисани интереси великих сила.

По овом уговору Србији, Црној Гори и Румунији је потврђена независност. Србија је добила територијално проширење на Нишки, Врањски, Топлички и Пиротски округ. Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и тамо уведе своју управу, с тим што су ове две покрајине само формално остале под врховном влашћу Турске, којој је у потпуности враћена територија Македоније, док је Бугарска подељена на два дела.

 Уговор је задирао и у унутрашње уређење балканских држава обавезујући их на поштовање људских и верских права. Државе које су стекле независност биле су обавезне да поштују и трговинске уговоре и повластице за градњу железница које је још Турска дала великим силама, а односиле су се на територије сада независних држава – објашњава Павловић.

Признате границе, али није све било сјајно

Како наводи, конгрес је признао независност Кнежевине Србије и одредио јој границе, али је било и неколико спорних места: Трн (придодат Бугарској), Пирот (припао Србији), Преполац (задржала Турска) и Врање (прикључено Србији). Србија се проширила на југоистоку за четири округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички, тако да се од тада Кнежевина Србија простирала на укупно 48.300 квадратних метара

Тиме је у међународно-правном смислу обновљена српска државност, која је била прекинута још турским освајањем Балкана крајем средњег века. Стицање независности било је резултат дуге и тешке борбе за обнову српске државе која је започета Првим српским устанком 1804. године. Међутим, Берлински конгрес није решио сва спорна питања на Балкану, нека је заоштрио а нека само одложио.

Иако се веровало да је међу европским силама постигнута извесна равнотежа на Балкану, обезбеђени интересеи европских сила на пловидбу Дунавом, контрола мореуза и железничких пруга, одлуке конгреса су створиле велико незадовољство и појачале супротности на Балкану од којих неке и данас трају. Јавност у Србији, Румунији и Бугарској, свака из својих разлога, није била задовољна одлукама Конгреса, јер им није било дозвољено да заврше планирани процес националног ослобођења и уједињења – наводи Павловић.

„Споља мудри, а унутра чврсти…“

Он каже и да су Срби тада очекивали више од ратова против Турске и одлука Берлинског конгреса.

Најтеже је прихваћено то што је Аустро-Угарска добила право да окупира Босну и Херцеговину у којој су Срби били најбројнији народ. До уједињења Срба није дошло, а Аустро-Угарска се потрудила да се Србија и Црна Гора не само не уједине, већ да не буду ни суседи јер је између њих Турској остављен узак појас територије – прича Павловић.

Међутим, како наводи, и поред тих слабости и нерешених или лоше решених питања по Србе, година 1878. веома је значајна за државно-правни развој Србије и Црне Горе. Зато је кнез Милан, каже, када је објавио одлуке Берлинског конгреса народним посланицима у Крагујевцу поручио: “Споља мудри, а унутра чврсти одношаји – то су једини путови на којима може почивати независна Србија”.

Петровић наводи да 13. јул јесте важан датум у историји српске државе и да јесте једно време обележаван као дан независности, али истиче да је “динамика историје српског народа у наредном периоду и обесмисла је тековине Берлинског конгреса”.

Србија се борила, али је на крају изгубила

Да је данашњи дан важан за историју Србије и српског народа сагласан је и историчар Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду. Међутим, он за “Блиц” каже да је овај датум обележаван само три године, тачније до 1882., када је проглашена Краљевина Србија.

Разлог томе је што Србија у оно време није успела да оствари своје циљеве из пређашња два српко-турска рата, када је желела да ослободи и уједини српски народ са Косова, из Босне и Херцеговине, Македоније… Иако се борила, а имала и једну озбиљну победу, на крају поражена, а једна трећина територије Србије “згажена” од стране Турака. У другом рату, у настојању Србије да успе у томе, спречиле су је велике силе – прича Антић.Чедомир Антић

Берлински конгрес је донео Србији одређену, самосталну улогу, српске дипломате су тада преговарале и добиле неке ствари које не би добиле на други начин. Међутим, Сан-стефански уговор потписан који месец раније, за Србију је био повољнији од Берлинског уговора, тако да су све ствари које су се после њега дешавале на Србију оставиле “горак укус” – прича он.

Црногорци славе

Иначе, Антић је својевремено био и члан комисија која је одлучивала о томе које датуме би требало уврстити у званичне празнике Републике Србије, и навео да 13. јул уопште није био међу предлозима комисије која се састојала од еминентних стручњака и угледних грађана.-

Само је једно писмо стигло са овим предлогом, али се његов аутор сагласио са образложењем комисије. Његов аргумент је био одлука америчког Конгреса по којој је Србија проглашена 27. државом света – прича он.

Са друге стране, каже, Црна Гора овај датум највише обележава јер је за њу то значио и “раскид” са османским царством, али и дотадашњом тенденцијом њених грађана да Црна Гора постане део Србије. То се, међутим, десило 1918. године.

(Лана Гедошевић)www.blic.rs