За Српску историју пише, Огњен Бојанић, ученик средње школе из Београда (Огњен је рођен у Косовској Митровици)
Проблем Косова и Метохије и сам проблем између Срба и Албанаца није тренутан, већ датира вековима уназад, а пре свега на почетку ове приче треба се дотаћи и албанског порекла.
Порекло Албанаца је доста дискутабилно тј. има доста различитих теорија , а једна од најпознатијих јесте да потичу од Илира. Ова теорија је веома чудна и неутемељена јер је настала под утицајем Хабзбуршке монархије да би на што бољи начин представила Албанце као староседеоце и оправдала њихове тежње ка другим територијама, напори су били толики да су чак и једни од најцењенијих људи тог периода били укључени у стварање албанске историје као нпр: Милан Шуфаљ , Константин Јиречек… Велико је питање зашто баш Илири? Просто је, зато што Албанци нису могли да се позову на свој стари и средњи век као Бугари (цар Симеон), Срби (цар Душан)… јер се по турском попису из 1445. године каже да су дошли почетком 11.века па је морало да се њихово порекло заснива на далекој праисторији , а то је наравно апсурд јер је Балкан познат по етничким мешањима кроз векове и немогуће је одржати један идентитет кроз више од 2000. година. Једна од тврдњи која је доста утемељенија и логичнија јесте да Албанци вуку порекло са Кавказа које се поклапа са списима да су на Балкан дошли у 11.веку. Поред апсурдног порекла , тежило се и ка стварању култа националног хероја за ког су узели ни мање ни више него муслиманизовани Србин Ђурађа Кастриот(ић) Скендербега.
До почетка 16.века ми не видимо постојање Албанаца на Косови и Метохији о томе сведоче и писани документи (дечанска повеља). Прва већа насељавања Албанаца на Косову су била за време великих сеоба Срба (1690.године, 1737.године) и поред сеоба су се десила и прва протеривања Срба јер су се у том тренутку Албанци сматрали привилегованим становништвом у Османском царству , док су Срби били раја па се уз то десила и масовна албанизација, али се ни тада не мења однос становништва јер су Срби идаље чинили већински народ.
Кључан тренутак у разумевању Српско-албанских односа јесте временски интервал између 1878 и 1914 године када Албанци полако постају већина на Косову због све учесталијег терора над Србима. У том периоду се ствара идеја о албанском национализму потпомогнута спољним фактором у виду Хабзбуршке монархије који успева да споји у том тренутку три зараћене стране православне, католичке и муслиманске Албанце, а поред тога јак ветар у леђа им даје одлука Берлинског конгреса о стварању Призренске лиге 1878.године којом добијају аутономију у саставу Османског царства. Убрзо након тога долази до мимоилажења Османског царства и представника Призренске лиге, јер су Албанци тежили враћању на старо шеријатско право, док су Османлије хтеле реформисање да би задржале царство и као епилог свега тога дешава се крваво гушење побуна од стране Абдулхамида другог , Осмонског султана.
Почетком 20.века Аустро-угарска преузима примат над албанским покретом и јача га давањем велике количине новца, оружја, јер су Албанци требали да представљају јединствени бастион одбране који ће да спречи продор Срба на Јадран, а и самим тим јачање руског утицаја на Балкан.
Почетак сукоба Срба и Албанаца датира из времена балканских ратова када је српска држава хтела да припоји север Албаније оправдавајући то као враћање територије која још из периода Немањића припада српској држави. Када српска војска крајем године избије на север Албаније по албанској историјографији се дешава терор српске војске над локалним албанским становништвом у пределу Јуме,годинама су те бројке биле повећаване и неспорно је да су се неки од злочина десили,али то је на минималном броју све у виду одмазде због великог терора над српским живљем у периоду од 1878. до 1912.године. Аустро-угарска увидевши то шаље отворену претњу Србији да ће је напасти ако се не повуче из северне Албаније. Новембра 1912.године Албанци добијају своју државу и тај датум и данас славе под називом дан заставе. Такође важно је и рећи на који начин албанска историографија оправдава да њихова територија досеже све до Ниша, наиме припајањем четири округа Србији након Берлинског конгреса већина турског и албанског становништва почиње да бежи, јер они тада губе повлашћени положај и добијају статус раје, док албанска историографија то карактерише као масовно протеривање.
Једна ,можда чак и једина, српско-албанска сарадња десила се у Првом светском рату, када, тадашњи борац за власт Албаније, Мехмед паша Топтани, даје гаранције српској војсци у повлачењу преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916.године. Он је чак и дао неке од кућа на коришћење краљу Петру и регенту Александру Карађорђевићу, међутим, иако је пружао помоћ велике потешкоће правили су католички Албанци, који су били подржани од стране Аустро-угарске, учесталим герилским нападима.
Период од стицања независности до Аустро-угарске окупације је превише турбулентан за нову државу на Балкану. Мешају се утицаји Италије, Грчке, Аустро-угарске, Србије, Црне Горе. Грци окупирају Епир, Италија заузима приморске пределе, Црна Гора заузима Скадар, Србија се појављује у две фракције једна је званична влада која подржава будућег српског пријатеља Мехмед пашу Топтанија , док организација Црна рука помаже породицу Зогу, док Аустрија и Бугарска финансирају упаде албанских екстремиста на територију Косова и Метохије и Македоније. У читавом расулу тадашњи владар Албаније кнез Вилхем напушта престо.
Окупирањем Албаније и стављањем под протекторат Италије на почетку Другог светског рата јавља се први пут и идеја о Великој Албанији која и данас живи. Она је садржала Косово и Метохију, југ данашње Србије, део Црне Горе, Македонију све до Скопља и северни део Грчке. Тада опет почињу репресалије над локалним српским становништвом и број протераних иде и преко 100000 становника. Одређени део Албанаца почиње да ствара одреде који ће се регуларно борити на страни Италије тј. Немачке, једна од идеја јесте било и стварање СС дивизије Скендербег, али то је пропало због касног формирања. Крајем Другог светског рата када јединице НОБ-а полако узимају примат над том облашћу јављају се честе побуне од стране Албанца које бивају крваво угушене. Тренутак подршке нове комунистичке Југославије Албанцима види се и у понуди из 1944.године на Бујанској конференцији где Тито нуди Албанцима Косово и Метохију у саставу Велике Албаније, међутим то се није остварило због српског и црногорског фактора који је био против тога у врху КПЈ-а и након Другог светског рата на чело Албаније долази Енвер Хоџа, комунистички вођа, који потпуно затвара Албанију и забрањује сваки облик вере, руши већину богомоља и забрањује мањине и самим тим долази до асимилације српског живља на северу Албаније.
Следећи велики пораз Србије и још један велики корак ка губитку Косова јесте одлука СФРЈ уставом из 1968.године када Косово и Метохија стиче статус Социјалистичке Аутономне Покрајне Косово чиме је Метохија уклоњена из назива. Годину дана након смрти Тита 1981.године када Албанци започињу масовне протесте у којима захтевају да Косово постане седма држава у саставу СФРЈ и статус конститутивног народа. Побуне бивају крваво угушене од стране војске СФРЈ.
Распадањем СФРЈ долази до сукоба између Срба , који траже опстанак у Југославији или припајање матичној Србији , и муслиманских бошњака у Босни и Херцеговини и Срба који теже ка истом у Хрватској и Хрвата. Крвави грађански рат бива завршен споразумом у Дејтону 1995.године. Након тих ратова Србија тј. СРЈ на челу са Слободаном Милошевићем добија противника у виду НАТО пакта који почиње да помаже албанске екстремисте(ОВК= ослободилачка војска Косова) на Косову и Метохији који настављају са теротистичким нападима на српско живље од 1995.године до 1998.године. Дешава се низ чудних и у најмању руку речено исценираних ситуација у којима Срби бивају представљени као злочинци и агресори. Једна од таквих ситуација јесте и ликвидација терористе Адема Јашарија почетком 1998.године у селу Преказе (коме је пре ликвидације понуђена предаја) због тога што је на путу Србија-Дреница малтретирао путнике и запуцао на патролу српске полоције. Кулминација свега јесте догађај у селу Рачак где тадашњи шеф мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер прогласава масакр над недужним албанским становништвом сто је представљало повод за бомбардовање СРЈ 1999.године. Доста ставова је укрштено око Рачка где неки сматрају да је то била легитимна акција полиције СРЈ против терориситчке организације ОВК-а(UCK) , али слободно можемо рећи да нису сву докази били погледани на ваљан начин и да се само чекао тренутак када ће се Срби окривити. Дошли су и преговори у Рамбујеу где су учествовали српски и албански представници уз посредство Америке, Европске Уније и Русије. Преговори нису успелу и бомбардовање је званично почело 24.3.1999.године где су усамљена СРЈ бори против свих чланица НАТО пакта и албанских терориста. Бомбардовање се завршава споразумом у Куманову 10.6.1999.године где настаје и резолуција 1244 савета безбедности где се пре свега гарантује да Косово у Метохија остану у саствау Србије , али да се већина војске СРЈ повуче и да дођу мировне снаге , а да се након одређеног времена ако се за то створе услови 1000 припадника војске врати. Срби који су остали након бомбардовања дочекали су још једну исценирану ситуацију од стране Албанаца где су Срби окривљњни за дављење три албанска дечака у реци Ибар који је био повод за погром 2004. године када је за мање од три дана 3000 људи било потерано са вековних огњишта, 10000 фресака и других црквених реликвија било уништено , између 15 и 20 споменика културе било спаљено.
Последњи корак ка крајњем не помирењу Срба и Албанаца јесте једностано проглашење Косова и Метохије од стране албанских терориста 2008.године. Већина земаља ЕУ је признало једнострано проглашење осим Шпаније, Словачке, Румуније, Грчке и Кипра. Русија и Кина су категорично одбиле и осудиле овај сепаратистички гест албанских терориста.
И данас када смо у 2018. години и даље ништа није изгубљено имамо за савезника Русију и Кину. Положај великих сила у свету се мења није исто као и деведесетих година. Колико год наша власт причала о нормализацији односа на Косову и даље људи трпе тероре од оних који су терористичку униформу заменили оделом. Моје коначно мишљење јесте да смо ми Срби као народ колективно потценили албанско питање и албанске тежње и да на што бољи начин морамо да исправимо ту грешку и да се трудимо да бар студиозно успемо да одбранимо и задржимо нашу територију, јер ако предамо данас Косово, сутра ћемо Војводину, ако дамо сутра Војводину прекосутра ће и Санџак отићи.
Огњен Бојанић, ученик средње школе из Београда (Огњен је рођен у Косовској Митровици) и некадашњи учесник Републичког такмичења из историје.
Извор СРПСКА ИСТОРИЈА