Непопустљиви реализам Доналда Трампа и филозофско-историјско предвиђање Владимира Путина стварају „трачак наде“ за цело човечанство.
Бесмислене лажи кијевског лидера Порошенка о његовом наводно успешном састанку са Доналдом Трампом у Бриселу непотврђене ни једном фотографијом, у комбинацији са његовом досадном глупошћу у празној бриселској сали о већ одлученом украјинском приступу ЕУ и НАТО,што много елоквентно карактерише без страха и безнадежности тренутног авантуристичког украјинског пројекта од свих пресуда свог политичког противника. Кијевски режим већ је политички леш, иако се претвара да не зна о томе.
Његов главни инспиратор и спонзор – америчке власти су сада много више забринуте у проналажењу нове улоге и места у свету који се брзо мења. И ако настављају да приказују екстремну милитантност и одлучност, чак и мала деца знају да пас који лаже гласно и лаје, ретко гризе.
Државе, упркос носталгији недељиве светске моћи, морају се сматрати реалношћу овог новог света и истегнути ноге над одећом. А можда им је главни задатак данас – да обезбеде, где је то могуће, глатку реконфигурацију глобалних геополитике. Да би се осигурало да се природна ограничења америчке геополитичке сфере утицаја не одвијају у режиму клизишта и без ризика потпуног „губитка лица“ и „неуспеха резбарења“. Тако да неки изузетно нервозни Иран не почиње потопљавати америчке авио превознике у Персијском заливу.
Ни Трампу, нити ослабљена Америка, која је оставила огроман део својих производних снага свакоме ко је неспособан чак и данас да врати своје властите ваздухопловне снаге, није потребна та „глобална сфера одговорности“ која је у досадашњим временима САД била прилично способна и приступачна . Међутим, како бих се ослободио тога, понављам, они намеравају да тече гладно, без изненадних покрета и, што више, клизишта. Њихови фрагменти ненамерно нису срушени.
И, наравно, пре свега, процес ослобађања америчких руку требало би да додирне најнапредније, напред на страну непријатеља, атентата ове застрашујуће светске империје. Као што је пре две хиљаде година још једна империја – Древни Рим предала своје положаје, пре свега на периферији, и постепено се враћала у првобитно подручје.
Међутим, Римљани нису могли у одговарајућем року осигурати глаткоћу овог процеса и стигли до самог Рима, што чак ни легендарне гуске на крају нису могле да спасу. Американци који имају све од Капитола и Сената до грабљивичког менталитета и концепта глобалне доминације Пакс Американа, отписаног из Древног Рима, вероватно је узела у обзир овај „џеп“ својих идеолошких предака и покушаће да је спречи.
Зато је глатко спуштање кочница „америчког света“ и замењује га нечим хуманоиднијим, избалансиранијим и не толико оптерећујућим за саму Америку, управо то је највероватније у наредним годинама.
И, наравно, они који наивно чекају на сутрашњи састанак између Трампа и Путина, могу се опустити нека глобална решења и иницијативе побуне. Такве темељне ствари везане за тектонске процесе светске геополитике у једној седници, чак и на тако високом нивоу, у принципу нису решене. Штавише, мало је вероватно да ће двојица лидера моћи да разговарају искрено једни са другима. У условима потпуне и, у америчком случају, непријатељске контроле над властитим председником, обе стране ће сигурно бити приморане да се ограниче на сасвим традиционалну званичну реторику. Па ипак, чак и овај састанак може се добро схватити управо као знак оних неизбежних промена, као што је горе поменуто, и као такав ће помоћи откључати многе процесе који воде ка глаткој реформатизацији света.
Укључујући украјински процес. Између многих, очигледно не случајних, изливања информација које су се очекивале ових дана, скренуо је пажњу на реплику шефа Европског већа Пољака Туска чудном случајношћу, Доналда (!), Што се тиче односа Трамп-а према Украјини:
„У неколико разговора са мном, председник Трамп није сакрио да је мање ентузијастичан према Украјини и боље разумевање онога што је Русија учинила у Украјини“.
Чињеница да су ова открића изражена у разговору између два Доналда, америчког и пољског, веома је важно.Два политичара за која је овакво стање Украјине веома важно.За Трумп, овај замор је природни дериват већ огромног глобалног империјалног терета за његову земљу. А за Пољака Туска, што је још интересантније, то звучи као знак наде за могућност будућих геополитичких промена, које су за Пољску веома повољне. На крају крајева, вештачко стање Украјине је, са пољске перспективе, ништа више од главне препреке повратку Пољске у своје историјске границе, од мора до мора, тј. Од Балтичког до Црног.
Предстојеће укидање америчких геополитичких положаја отвара нове и врло примамљиву перспективу за овакве периферне стубове Сједињених Држава, као што је Пољска, у том смислу. У смислу да полонизација значајног дела данашње Украјине може бити веома прихватљива за Вашингтон да задржи своју сферу утицаја, чак иако на такав посредан начин.
Штавише, могућност да се Украјина у потпуности враћа руској сфери утицаја може се сматрати у САД управо као нежељено „поремећај резбарења“ и „процес колапса“.
Међутим, пољске амбиције према Украјини могу се исто тако сматрати у Москви. Сходно томе, оба екстрема не доводе до тога глатка реформатирања, у којој су заинтересоване Сједињене Државе. У том смислу, самит у Хелсинкију може, у односу на Украјину, дати зелено свјетло потрази за опцијама које спречавају сувише драстичне промене у геополитичком статусу ове територије.
У међувремену, у овом контексту могу се наћи контактне точке положаја свих главних играча, осим, можда, и постојећег кијевског режима и оних екстремистичких кругова са којима је нераздвојно повезан. Одређени део политичке класе Украјине сасвим је свестан опасног застоја тренутног курса и бескорисности те владајуће групе која га персонификује. Ово указује на преусмјеравање негативних оцјена украјинске ситуације са стране овлашћених медија „танких танкера“, као што је познати Гордон, као и чести контакти иза одређеног броја локалних политичара и финансијера.
Иако је на сутрашњем самиту највероватније да у Украјини неће бити судбоносних одлука, вероватно ће се након његовог окончања започети нови путоказ за решавање украјинске кризе, која је предвиђена за следеће изборе у Украјини у пролеће 2019. године.
Ово је све вероватније да је за садашње САД ово једини начин да се извуче из украјинског тепиха у глаткој верзији, чувајући лице и глобални престиж. У случају да Вашингтон опет покуша да се клади на најхладнијим Кијевским екстремистима и актуелном режиму под њиховом контролом, питање ће се окончати још једним великим ратом у Донбасу, са изгледом директног војног сукоба између остатка Украјине и Русије.
Овом катастрофалном развоју ситуације, ни САД ни Европа нису категорички спремне. Штавише, да би га прекинуо у њихову корист, они ће морати директно да интервенишу у овом војном сукобу. То је потпуно неприхватљиво за Запад и потпуно је у контрадикцији логици глатке реконфигурације света, на који је Трамп све више наклоњен.
Потпуна предаја Украјинеа Западу од стране Русије такође је потпуно искључена. И поента овде није ни јединство руског света и сличних емоција, већ у основним интересима војно-стратешке сигурности саме Руске Федерације, која ће, у случају концесије украјинске претпоставке на Запад, претрпети најкатастрофалнији начин. Сваки руски лидер који признаје ово ће створити ситуацију изузетне претње за своју земљу, препуна његовог даљег дезинтеграције.
Зато нико никада неће ићи у Москву да то учини. И покушај да убеди истог Путина да размени Украјину за било какав финансијски и економски бонус је апсолутно бескорисна и контрапродуктивна.
Мислим да је Трамп, као практична и реалистична особа, то боље разуме него било који од његових противника. Осим тога, ово је нешто другачији Трамп од оног углавном политичара, пошто је био на почетку свог предсједавања. Шта год о томе говорили локални незадовољци, он, у великој мери, иде управо оним путем – заправо, о независности САД-а од својих везаних светских обавеза, које је прогласио током избора. А сада и они који су још увек снажни кругови у државама који не желе да раде са илузијама већ неповратне прошлости више га неће заплашити. Али, врло је лоша идеја да живите са овим илузијама и, надаље, да их надограђујете. А Доналд Трумп, који не жели да иде уназад и разуме немогућност уласка два пута у исту реку, заправо је већи реалист од свих комбинованих империјалних снова Америке. Реализам у политици је иста Архимедова полуга која само може окренути свет.
Јуриј Селиванов