Оно што је било видљиво на Бриселском самиту јесте да Русија и даље остаје у фокусу НАТО-а, па у том контексту треба сагледавати и поруке о такозваном Западном Балкану, јер је Алијанса нашем делу света посветила невероватних шест тачака завршног документа, од укупно 79.
Планови НАТО Алијансе на Балкану, али и шире, као и поруке које можемо извући са последњег самита ове организације у Бриселу, биле су теме панела „НАТО око Србије — безбедност за Балкан или Алијансу?“, у организацији „Геополитике“ и портала „Факти“, на коме су говорили професор Миломир Степић са Института за политичке студије, спољнополитички коментатор Мирослав Лазански и Душан Пророковић са Института за међународну политику и привреду.
Последњи самит Северноатлантске алијансе у Бриселу показао је више ствари, каже Душан Пророковић, између осталог и то да је циљ САД да осујети стварање равнотеже снага у међународним односима.
„Кина има довољну економску моћ, а Русија довољну војну моћ да координираним активностима успоставе равнотежу снага према Сједињеним Државама. Уколико се спречи координација активности Русије и Кине, Сједињене Државе ће вероватно у глобалним оквирима остати као убедљиво најдоминантнија сила. Тај пут сада иде мало кроз провоцирање Кине неким трговинским ратом и увођењем царина, као и једним бруталним нападом на Русију који се не одиграва директним оружаним сукобљавањем, јер би то изазвало драматичне последице, већ трговинским ратом, санкцијама и разним политичким мерама, попут суспендовања чланства Руске Федерације у Савету Европе, забраном учешћа руских спортиста на Олимпијским играма и тако даље“, примећује Пророковић.
Русија, како каже, и даље остаје у фокусу НАТО-а, па у том контексту треба сагледавати и поруке о такозваном Западном Балкану, јер је Алијанса нашем делу света посветила невероватних шест тачака завршног документа, од укупно 79.
„Око Србије се плете једна политичка мрежа и за то ће у овој фази, барем до наредног самита НАТО-а, бити коришћена политичка средства и у том смеру ће бити инструментализовани преговори између Београда и Приштине. У тачки 61 о Србији наша земља се охрабрује да настави преговоре са Приштином зарад потписивања правно обавезујућег споразума. О нама се говори бираним речима, али све то треба сагледавати не сепаратно, већ уз осврт на тачку посвећену Косову. Из текста декларације не само да проистиче како је статус такозване Републике Косово решен, јер нема ни помена о нерешеном статусу, фуснотама или Резолуцији 1244, већ се експлицитно подржавају власти Косова и наводи како је развој безбедносних организација на самом Косову у интересу и Приштине и целог региона. НАТО нам најављује формирање оружаних снага Републике Косово и тај процес ће вероватно бити организован под њиховим кишобраном“, упозорава Пророковић.
Према његовим речима, за Србију је важно да поруке са бриселског самита схвати реално, без релативизације и багателисања.
„За НАТО су преговори са Приштином очигледан савршен посао, који треба да резултира потпуном легитимизацијом статуса такозване Републике Косово у међународним односима, односно столицом у Уједињеним нацијама, а затим би се убрзао пријем републике Косово у НАТО. Паралелно са тим, роварило би се по Босни и Херцеговини у циљу смањивања утицаја српских анти-НАТО политичара, али и смањивања надлежности Републике Српске. Анализирајући завршну декларацију из Брисела, план НАТО-а је јасан — најпре Република Северна Македонија у чланству НАТО-а, затим такозвана република Косово у чланству, па Босна и Херцеговина у чланству. На крају, у таквим околностима, за неколико година ни Србија не би имала превише избора“, категоричан је Пророковић.
Међутим, додаје, за Србију се ништа не завршава закључивањем правно обавезујућег споразума са Приштином.
„Заправо, игра за нас тек тада почиње. После тога би званични Београд морао бити кооперативан и око НАТО планова у Босни и Херцеговини, али и по питању сопственог учлањења у ову Алијансу. Онда бисмо, као и нетом примљени Црногорци, морали са војском у Летонију, Ирак, а можда и на Косово, да тамо имамо своје војнике у саставу Кфора, тек да понижење буде комплетно, а било какво буђење рационалне политике до краја обесмишљено“, примећује Пророковић.
Према речима Мирослава Лазанског, НАТО без Русије као своје чланице заправо представља „Савез против Русије“, па би улазак наше земље у Алијансу био директан антируски потез.
„Москва то сигурно не би доживела са одушевљењем. Они кажу да немају ништа против наше жеље да уђемо у ЕУ, али улазак у НАТО није исто што и улазак у ЕУ. НАТО није певачко друштво нити дечији вртић, то је једна војно-политичка организација и када у њу уђете морате да схватите да сте постали једна врста војног противника Русији. Црногорци се чуде зашто су постали војни циљ Русији… па зато господо што сте ушли у НАТО, а не у певачко друштво. Наравно да руске службе посматрају све ваше локалитете војног карактера као могуће циљеве, јер ће на тим локалитетима можда сутра бити неки НАТО авиони или бродови“, објашњава Лазански.
Евентуалним уласком наше земље у НАТО била би, каже Лазански, угрожена српска привреда која се снабдева руским гасом, као и споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом.
„Да не говоримо о психолошко-историјском моменту. Ми смо са Русијом увек били савезници, никада нас нису бомбардовали нити испалили метак. Није то мала ствар и то у психологији народа игра велику улогу, а да не говоримо о односима двеју цркава. Мислим да свака паметна политика треба о томе дебело да размишља — шта би за Србију значио улазак у НАТО и до какве би радикалне поделе дошло у српском друштву. Није то за играње и не можете све гледати кроз новац. Није све у животу новац, има нешто што је традиција, историјска одговорност и неки морални став према свему томе. Историја је врло немилосрдна дисциплина и она то увек врати — ко се огреши, бива кажњен“, закључује Мирослав Лазански.
https://rs.sputniknews.com