Србија на дну по броју донора, гласи статистика. Србија на дну човечности, по коментарима на друштвеним мрежама. Мало је рећи да је крајње дегутантно читати коментаре које појединци остављају на друштвеним мрежама..
“Од мене можете добити само један ОРГАН“, пише мушкарац средњих година. Нечији отац, син, брат. Поставља се питање да ли ће тако мислити тај исти мушкарац, ако се сутра нађе у ситуацији да његовој ћерки, сестри, мајци затреба донор? Да ли ћи изнети исту „понуду“?
Други у коментарима лекаре поистовећују са убицама, мафијашима, продавцима органа, наводећи да ће усвајањем предлога Закона кренути лов на људе у Србији!?
Да није трагично, било би смешно. Лов на мање од седам милиона становника Србије, колико има један мањи градић у Кини? Пробамо да хипотетички замислимо ситуацију да рецимо милионер да „запуца“ у Србију да би нас ловио као ретку врсту животиња са циљем да нам „мазне“ органе. А то да ли му наше срце, бубрег, јетра одговара, па процениће онако одока..
Колико су „стручњаци“ који остављају коментаре на друштвеним мрежама уопште упознати са донаторством?
Да ли знају колико је компликован сам процес трансплатације? Да ли знају да је већа вероватноћа да њима самима, или њиховим ближњима пре затреба орган, него да сами буду донори.
Да ли знају да је за одређене трансплатације потребан висок степен подударности између ткива донора и ткива примаоца, нпр. рожњача, и да због ниске стопе донаторства зависимо од ЕУ.
Да ли знају да у Србији више од хиљаду људи живи у ишчекивању најважнијег позива у животу, позива којим ће им јавити да је пронађен орган за трансплантацију. Људи који чекају на трансплантацију органа, а међу њима има и деце, свуда у свету само су број на листи.
Замислите на секунд како је живети у ишчекивању једног позива, како изгледа – чекање на живот.
А листе чекања су дуге, предуге – свега 10 одсто доживи трансплантацију органа. Најдуже се чекају трансплантација срца и јетре, а велики проблем је и нулта крвна група када је донирање срца у питању
Србија је на дну европске листе донатора, па се дешава да нам државе из суседства, не питајући ни ко смо, не обазирући се политичке и друге несугласице, шаљу органе за трансплатацију. Пример државе која нам је окружењу а која је у врху листе донатора је Хрватска.
Са највишим стопама донора у свету већ 24 године, Шпанија се сматра златним стандардом за донације органа.
Систем „претпостављене сагласности“, шпански модел сматра све грађане као потенцијалне донаторе, осим ако не одлуче изричито да одбију. Коначну одлуку има породица покојника. Ако породица одбије, органи покојне особе се не узимају. Али пошто је ниво свести о донацији органа у земљи висок, стопа одбијања је ниска.
Управо тај систем „претпостављене сагласности“ је у нашој земљи изазвао полемике и негативне коментаре услед недовољне едукованости.
Директор Очне клинике Клиничког центра Србије, професор Миленко Стојковић је, гостујући у Дневнику РТС-а, објаснио да је у тексту предлога закона јасно назначено да НИСМО сви донори рођењем.
„Уколико нисмо донори, и имамо неки посебан разлог за то, можемо када год хоћемо да то негирамо и то не држави, као што се покушава да се инпутира, него можемо вербално пренети својој породици било када у животу и то је сасвим довољно, јер по смрти за донорство се пита искључиво породица преминулог лица. То је важило и у претходној варијанти законодавства и у овој варијанти и важи и за претпостављену и за информисану сагласност свугде у свету“, рекао је Стојковић.
„Чињеница је да нас закон уопште ни на шта не тера и да ми имамо потпуно слободу. Овим законом су такође заштићена сва људска појединачна права и уопште се не ради о томе да постоје некакве репресивне мере, то је будалаштина, ово није репресивна мера, ово је мера која у потпуности чува људске слободе и која само промовише на одређени начин то шта мислимо да треба да се ради“, истакао је Стојковић.
Др Стојковић је такође демантовао поједине наводе да се Русија оштро противи оваквој врсти Закона
„Русија је најрадикалнија у тој врсти решења, не само да има претпостављену сагласност, него је 2016. године Врховни суд Русије потврдио да је правно легитимно оно што 70 година у Русији важи – да чак држава, супротно од онога што ће бити у Србији где породица има прецеденцу, да држава преузима сву прецеденцу над лешом и одлучује да ли ће се од неког узети органи за трансплантацију“, нагласио је Стојковић.
Срећом свест о хуманости код једног броја грађана није нестала. Наиме, пре неколико дана су ветерани 63. падобранске бригаде, као и припадници 63. падобранског батаљона Специјалне бригаде потписали 36 донорских картица.
Подсетимо, ветерани 63. падобранске су бранили Кошаре, гледали смрти у очи и добро знају шта значи живот. Шта значи ишчекивање једног позива-позива који значи живот.
Аутор текста је и сама власник донаторске картице од 2013 године.
Лола Ђорђевић