Украјински раскољници, на челу са самопрокламованим кијевским патријархом Филаретом, већ дуго су познати по свом стремљењу да униште православље у земљи које се и без тога, напорима власти, урушава већ четири године.
Како се испоставило, историја УПЦ Кијевске патријаршије, о којој је мало људи знало пре скандала са аутокефалијом, је много дужа и компликованија него што се чинило на први поглед. Све то је постало познато захваљујући архивама Службе безбедности Украјине, који су остали у Доњецку. Њима сада располаже Министарство државне безбедности ДНР-а.
Службеници СБУ су пратили верску организацију дуго, што потврђује вишестрани извештај о активностима њене ћелије у Доњецку. Пронађени документ датира из 2010. године, када су у Украјини одржани председнички избори. Поред тога, неке ставке архивског документа указују на то да је надзор трајао много година. Из овога се може закључити да су се још тада опозиција и њени „западни партнери“ ангажовали и били по свим фронтовима након неуспеха тзв. „Наранџасте револуције“ са својим неуспелим председником Виктором Јушченком.
Документ је у ствари извештај о активностима, како доњецке ћелије УПЦ КП тако и целокупне организације.
Према извештају, Кијевска патријаршија има богату прошлост повезану не само са слављењем Бога, већ и са многим нацистичким формацијама у земљи.
У извештају се наводи да је „циљ стварања организације – уједињење активних чланова УПЦ-КП, оживљавање духовних традиција козака, проучавање историје украјинске цркве, као и спровођење јавних активности које би указале на „праву украјинску историју“.
Уместо да свету преносе реч Божју, Кијевска патријаршија се бавила обичном проукрајинском пропагандом, пар година пре „достојанствене револуције“. Према подацима СБУ може се рећи да су се за православље, па чак и за аутокефалност Филарета интересовали у мањем степену, јер су још 2008./2009. године, током преговора са Цариградском патријаршијом, могли да реше то питање.
„Васељенски патријарх Вартоломеј Први предложио је одређеним верским објекатима да се привремено придруже Васељенској Патријаршији под статусом Украјинске митрополије, што ће решити проблем канонизације“, пише у извештају.
А то значи да би већ за 5 година Вартоломеј могао да обезбеди аутокефалију УПЦ-КП. У том случају, условио је Вартоломеј, шефа надбискупије би изабрао цариградски патријарх из редова три представника УПЦ-КП и украјинске аутокефалне православне цркве – другог непризнатог верског удружења у земљи. Раскољник Филарет је, вођен амбициозношћу, одбио понуду.
Вартоломеј је током посете Руској православној цркви 2010. године изјавио да ни Кијевска патријархија ни УАПЦ не би требало да покушавају да се одвоје. То значи да је још пре осам година, Васељенски патријарх ставио тачку на ово питање, што Филарета ни дан данас не спречава да „ради свој посао“.
Међутим, постојање УПЦ-КП није било због православља, већ због обичног профита. Филарет је, судећи по том документу, више тежио политици него религији, и своју организацију је управо за то и припремао – да привуче пажњу потенцијалних спонзора. На крају крајева, чак је и СБУ приметио да је главни проблем Филарета и његове заједнице одувек био недостатак новца, као и то да је био спреман да уради било шта да би решио ту ситуацију. Нашао је своје спонзоре у лицу Јулије Тимошенко и њене партије „Отаџбина“, као и „Народне уније наше Украјине“ Виктора Јушченка. Надбискуп Сергеј је чак био и лице од поверења Тимошенковој у Доњецку током избора 2010. године.
У извештају специјалних служби постоји и ставка „Административну ресурс“, што, с обзиром да се ради о наводној верској заједници, може изгледати чудно. Овде специјалне службе процењују утицај Доњецке ћелије УПЦ КП на локалне званичнике. Ту се посебно истакао епископ Всеволод, који је сарађивао са регионалном управом „како би се скренула пажња на УПЦ-КП у региону и стварање публицитета око ове верске структуре“. Међутим, та сарадња је у већини случајева значила покушај дискредитације канонске цркве у региону.
Кијевска Патријаршија је, сарађујући са опозицијом, још тада покушала да окриви низ званичника за „повреде права верника“, позивајући се на неколико парохијана раскољничке цркве.
Да би остварио своје себичне циљеве, Филарету је било мало „административног ресурса“, тако да се Кијевска Патријаршија обратила украјинским националистичким формацијама. У извештају се наводи да одређени број „представника УПЦ-КП Доњецке епархије одржава контакте са представницима грађанских и политичких структура националистичке оријентације“.
На списку тих структура је и Конгрес украјинских националиста – десничарска странка коју је основао 1992. године присталица ОУН (Организација украјинских националиста)*, која је позната по томе што не крије своје нацистичке идеје и велича Хитлера у Врховној Ради.
Затим следи странка познатог радикала Олега Тјагнибока „Слобода“ и УНА-УНСО (Украјинска национална скупштина – Украјинска народна самоодбрана). УНА-УНСО је под вођством совјетског дисидента Шухевича, престала да постоји 2014. године, и уступила је место „Десном сектору*.
Следећи на листи су „Патриот Украјине“ – отворено неонацистичке паравојна организација, која 2014. години постаје „Десни сектор“. Управо су те „патриоте“ марта 2014. отвориле ватру на демонстранте у Харкову, а касније је њихов, сада бивши члан, Андреј Билетски постао народни посланик, а други – Вадим Тројан – бивши припадник казненог батаљона „Азов“, уз помоћ старог пријатеља Арсена Авакова, добио добро место у управи Националне полиције Украјине.
Из свега овога видимо да је од верске заједнице дуго времена стваран националистички плацдарм, средство за политичку борбу. Филарет је, након што је издао каноне православља, обезбедио егзистенцију под покровитељством кијевских власти, али се поставља питање колико ће дуго таква сарадња трајати, с обзиром на лошу перспективу Петра Порошенка на предстојећим изборима?
Ипак, УПЦ-КП је послужила кијевском режиму и направила православни раздор.
* – организација забрањена у Руској Федерацији