Украјинска расколнича црква Кијевске патријаршије је могла и пасти у време унутрашњих сукоба и константног недостатка средстава, и тако спаси Украјину од скандала
Понекад Служба безбедности Украјине, занемарујући непосредне задатке одељења, почиње да се игра „приватног детектива“ зарад користи одређених појединаца. Како другачије објаснити чињеницу да су службе безбедности годинама пратиле рад украјинске православне цркве Кијевске патријаршије на челу са расколником Филаретом. Међутим, управо захваљујући деловању СБУ јавност је сазнала и не баш лепим страницама историје УПЦ КП.
Сарадња са националистичким организацијама и опозиционим политичарима, проукрајинска пропагандна и интриге против канонске цркве у тој земљи – све је то део већег плана самозваног патријарха Филарета да се на крају прода онима који плаћају више. О томе смо писаки претходном материјалу посвећеном мрачној прошлости Кијеве патријаршије.
Међутим, док је Филарет као „зли геније“ градио своју стратегију, та верска организација се распадала, што доказују архивски документи СБУ, посвећен активностима ћелије УПЦ КП у Доњецком региону. Као што је претходно објављено, документ датира из 2010. године и пронашли су га званичници Министарства државне сигурности Доњецке народне републике.
Дакле, у Доњецкој епархији је тада цео систем могао да се сруши преко ноћи, на шта су тада утицала два фактора. Прво, епархија није имала финансије упркос индискретним донацијама, о којима ћемо касније говорити. Друго, у организацији су фалили чак и наговештаји на хијерархију.
Према подацима СБУ, архиепископ Сергиј, иако тада на челу Доњецке епархије, је на том месту био само условно. Истовремено, више је волео да своје време проводи у Телмановском округу, који се налази на периферији региона. У то време је владика Всеволод преферирао Доњецк, и није сматрао да је дужан да се потчињава непосредним властима. Још један верски вођа – игуман Игњатије – генерално радије се потчињавао директно Филарету и редовно му подносио извештаје о грешкама локалних свештеника и њиховим тајним пословима, надајучи се да ће тиме касније добити место вође епархије након Сергија.
Што се тиче донација, оне су, према подацима службе безбедности редовно долазиле из „комерцијалних структура повезаних са Индустријском Савезу Донбаса“ (ИСД) – познатог индустријског предузећа гвожђа и челика , која је, међутим, престали да подржавају УПЦ КП, после промене руководства. Међутим, члан Управног одбора ИСД Сергеј Тарута наставио је са активностима и годишње издвајао за потребе организације 500-700 хиљада гривни. Штавише, упрамо он је Доњецкој Епархије купио Мицубиши Аутлендер и Џип Чероки.
Ипак, његов новац је једва био довољан организацији, а међу становништвом, које је могло бити спонзор цркве, УПЦ КП није уживала популарност кзбог прекомерне политизације. „Осим тога, – пише у извештају – православне и друге хришћанске цркаве УПЦ КП сматрају расколничком структуром“.
Посебна ставка у документу – интеракција са криминалним структурама, али овде специјалне службе нису могле ништа да нађу, јер ауторитет УПЦ-КП није био толико велики да би привукао пажњу криминалних елемената.
Краће речено, амбицијама Филарета су на пут стајали реални проблеми, размирице и одсуство хијерархије, као и непризнавање његове не само од стране других канонских цркви већ и становништва. Али главни проблем је и био и остао стабилни извор финансија. Из тог разлога, УПЦ КП није успела да прошири свој утицај и створи озбиљну пропагандну мрежу. Стога је организација пропадала, као и цео систем, чак и поред подршке радикалних структура, као што је Конгрес украјинских националиста, УНА-УНСО, странка „Слобода“ Олега Тјагнибока, и великог броја других организација касније уједињених у „Десни сектор“.
Да је Филарет изгубио своју организацију, остао би без свега. За остатак хришћанског света, он је већ тад имао репутацију расколника. Филарету је то било јасно, а такође је добро разумео да Кијевсја патријаршија без спонзорства Кнеће дуго опстати. Још 2010. године, он је испитао тло у политичкој арени, када је сарађивао са странкама Јулије Тимошенко и Виктора Јушченка.
Треба ипак рећи да је тај посао веома добро одрађен, јер је још онда одлучено да на изборима као кандидат Градског већа Мариупољске листе „Отаџбина“ на изборима учествује протојереј Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије Љубомир Владимировоћ Кашчеја, који је позивао на повећану агитацију парохијана те верске организације током кампање Тимошенко и других опозиционих странака против „Странке региона“. Ипак, расколничка црква је била најкориснија режиму Порошенка, који је дошао на власт 2014. године. То потврђује чињеница да је број извештаја Службе безбедности Украјине „скочио“ 2013., када су и саму Украјину потресали мајдански „скакачи“.
