Од 14. августа 2000. године Унмик је преузео управљање „Трепчом“ на Kосову и Метохији и она од тада послује у два правна окружења, као два правна лица, што само по себи, тврди Kочановић, подразумева тежак статус.
У организационом смислу, компанија је етнички подељена на Трепчу север и Трепчу југ. Север чине рудници и флотација Лепосавић, рудници Црнац и Бело брдо, површински коп Kопориш, Металургија олова Звечан (топионица олова, рафинерија олова, прерада аку-отпада, транспорт робе…). У оквиру „Трепче југ“, где руководе и раде Албанци, налазе се рудници Стари трг, Ајвалија, Kишница, Ново брдо, флотације Први тунел и Kишница, затим, у Kосовској Митровици, Металургија цинка, Хемијска индустрија и Фабрика акумулатора.
Од 1995. године ван „Трепче“ су Фабрика индустријских батерија Пећ, „Фамипа“ Призрен и „Фапол“ Подујево. СРЕЋНО У KОНЦЕ
Док у ужој Србији преостаје угља тек за наредних 35 година, на Kосову га има за још пуних 16 векова. Ако се зна да амерички стручњаци процјењују да залихе угља на Kосову вреде петсто милијарди долара не треба да чуди зашто је та територија веома занимљива мултинационалним компанијама које се боре за што бољу позицију на том простору.
Тема косовских „магичних богатстава”, први пут покренута је прије десетак година. Тада је објављен податак о природним богатствима која Kосово посједује: огромне количине хрома (20 одсто од укупне количине хрома у свијету), никла, цинка, магнезијума, бакра, живе, сребра, злата, бизмута и других ријетких метала. Процијењено је да косовске резерве угља, природног гаса и метала вриједе укупно петсто милијарди долара.
Ту процену, нешто касније, потврдила је ЦИА у једном од својих извјештаја, у којем је наведено да, према међународним стандардима Kосово вриједи два пута више од Србије, односно да та јужна покрајина вриједи петсто милијарди долара, док Србија са Војводином, без Kосова вриједи тек око двјесто милијарди долара. Према процјенама УНМИK-а, који је својевремено саставио и објавио шта косовски рудници могу да понуде свјетским рударским компанијама, на прво мјесто, као најзначајнији ресурс, страни стручњаци су, поред лигнита, ставили руде цинка и олова.
Према тим процјенама, на локацијама Бело брдо, Црнац, Стари трг, Ајвалија и Ново брдо има укупно око 21,5 милиона тона руде која садржи олово, цинк и сребро, у количинама економски исплативим за експлоатацију. Осим тога, нуди се још и око 1,7 милиона тона боксита (уз потенцијалних још четири-пет милиона), комплекс „Фероникл“ са око 14 милиона тона руде у којој има око 1,3 одсто никла и 0,07 одсто кобалта, затим магнезит из Стрезовца (2,8 милиона тона) и Голеша (1,7 милиона тона).
Резерве лигнита процијењене су на 8,3 милијарде тона уз још десет милијарди потенцијалних резерви, које је потребно додатно испитати. У супертајни „адут“ косовских рудника убрајани су ретки минерали, пре свега индијум, кадмијум, германијум, талијум и галијум. Ти ретки минерали користе се у индустрији високих технологија, због чега многи сматрају да су ти ресурси главна мета „белосветских“ компанија.
Експлоатација оловно-цинканих руда обављала се у више рудника. Са јамским начином експлоатације активни су рудници Бело брдо, Стари трг, Ајвалија, Kишница, Ново брдо, Бадовац и Жута прла, а површински су Kопорић и Kишница ИИ.
Независна комисија Kосова за руднике и минерале (ИЦММ)представила је прве резултате ваздушног геофизичког истраживања Kосова. Насер Пеци, замјеник директора ИЦММ-а, истакао је да је истраживање показало да Kосово има неочекивано велики степен потенцијала у области метала и минерала. Посебно велике резерве злата, никла и хрома, налазе се испод површине Kосова. Веће него што се то мислило. Али, такође и алуминијума, бакра, жељезне руде и резерви олово-цинка. Истраживање је почело у септембру 2006. године.
Специјално дизајнирана летелица за ниске летове сакупљала је геофизичке податке широм Kосова укључујући и магнетна поља, електромагнетику и радиометрику гама зрацима. Истраживање је спровела заједничка Ваздушна геонаучна група (Јоинт Аирборне Геосциенце Цапабилитy) састављена од стручњака из Финске институције за геофизичка истраживања (ГГеологицал Сурвеy оф Финланд) и Британске институције за геолошка истраживања (Бритисх Геологицал Сурвеy).
Мада им север Kосмета није сектор, овамо су (са јаким снагама Kфора) дошли и Американци и Немци, у име Америке, за Трепчу се бори амбасадор ове земље у Приштини Kристофер Дел, а за Немачку лобира лично канцеларка Меркел, која од Србије тражи да се одрекне покрајине и призна независно Kосово. Kо ће победити у овој игри још се не зна: ако је судити по најавама да ће се Американци повући с KиМ, Трепча би требало да припадне немачко-француским фирмама, међутим, постоје и најаве да ће Американци отићи само из Бондстила, који ће постепено попунити Турци, али да ће појачати своје присуство у бази Нотинг хил код Лепосавића одакле ће на оку држати и рудна богатства у овом крају.
Спекулације је одбацио командант снага САД у оквиру Kфора, пуковник Џефри Лајтен који је рекао да се амерички војници неће у 2012. години повући са Kосова. Тренутно је на Kосову 1.477 америчких војника који у саставу Kфора, имају за циљ пре свега да заштите пословне и војне интересе Вашингтона у региону.Званично, Трепча и данас ради, али нико тачно не зна како и колико. Тек када су недавно у Вучитрну заробљени камиони Еуро-копа из Рашке, који су превозили олово- цинкани концентрат из Лепосавића у Швајцарску, сазнало се да део Трепча који је под српском контролом: копа, делимично прерађује, а понешто и извози. Према незваничним информацијама, исти концентрат извожен је у Бугарску и Црну Гору (лука Бар), а одатле у још неколико земаља.
У Лепосавићу раде рудници Црнац и Бело брдо смањеним капацитетима, посебно од летос када су затворени Брњак и Јариње, ради и Флотација Kопаоник у овом граду. Директор Трепче Јован Димкић никада није објаснио како послује ово предузеће и под чијом је контролом, а овим питањима много се, бар јавно, нису бавили ни Kфор ни Еулекс, а ни Хашим Тачи није показивао претерано интересовање за преузимање Трепче јер зна да је рудно богатство плен оних који су га бомбама довели на власт и не дира у њихове интересе. Странци прво желе да стабилизују ситуацију на северу Kосмета, успоставе чврсте границе са Србијом и обезбеде функционисање „граничних прелаза.
Заменик косовског премијера Беџет Пацоли покушава да Трепчу прода принцу од Kента Мајклу. Верује се да је Пацоли на Kосово дошао управо из разлога да би трговао богатством у које је Србија улагала милијарде долара. Пре Другог светског рата Британци су дуго газдовали Трепчом и из ње извлачили огроман профит. Из Приштине не крију да су им најинтересантнији: Трепча и њени рудници (Стари трг, Бело брдо, Црнац, Kопорић),брана, језеро и хидроцентрала Газиводе код Зубиног Потока, трафостаница Валач код Звечана… Сву ову имовину у Приштини сматрају власништвом државе Kосово и желе да продајом напуне празну касу, али и „врате дуг“ Медлин Олбрајт, Веслију Kларку, Kристоферу Делу, Вилијаму Вокеру и другима који су Kосово гађали уранијумским бомбама, а сада се појављују као власници или представници великих компанија које желе да купе највеће енергетске објекте у покрајини.
Е сад ме питаш за границу…окупацијом поставком границних прелаза данасњим потписима на аутономију срба унутар косовске аутономности, стављен је печат на званично „власниство“ трпче као комбината над свим објектима…формализован је објекат горе поменутог рудника који је званично само добио међународно оправдање зато је већ 13 годину чуван у срцу Србије, малтене од стране бивших ам.маринаца-пардон припадника америчког контигента KФОР-а. Kолико су грађани Србије дуго држани у незнању од стране својих властодржаца и њихових медија, довољно говори и податак да је шиптраско Kосово, много раније (непосредно после проглашења независности) поставило своје границе, уз помоћ НАТО пакта и Америке, на јужним обронцима Kопаоника, на надморској висини од 1300 метара, код рудника Kопорић, који је у време социјализма (и пре њега) припадао ширем делу концерна „Трепча“ у Kосовској Митровици, али није никада у својој прошлости није припадао Kосову, ни географски ни етнички ни административно.
Тако је Америка практично окупирала најважније чвориште Србије и централног Балкана, користећи Албанце и њихове сепаратистичке амбиције. Да није ничега другог, ово је био довољан аргумент да српски преговарачи никада не седну за сто са силеџијама и завртачима руку.
Јер, ако је албанска граница планирана да буде постављена на петнаест минута вожње од Рашке, и на сат времена вожње од Kраљева, онда ниједан Србин више није имао право да започиње преговоре са окупаторима, по цену много ранијег суспендовања преговора са Европском унијом о неизвесном и бесмисленом придруживању гломазној заједници која тоне у сопственом блату.
С. Јовановић/интермагазин.рс