Пре тачно 23 године, у рано јутро 4. августа 1995. године, почела је акција хрватске војске „Oлуја“. Током операције је убијено или нестало око 2.000 Срба, а протерано више од 220.000.
У зору 4. августа над Ликом, Банијом, Кордуном и северном Далмацијом почела је „Олуја“, и за само четири дана оставила их без Срба.
Део колоне зауставио се у Бачкој Паланци. И Миљана Кнежевић, тада 22-годишња удовица, са троје деце.
„Највише се сећам мајчиних уплашених очију, њеног погледа, сећам се моје тетке која је била тада са нама, она је била у највећем страху“, прича Јелена Кнежевић.
За Миљану Кнежевић у том тренутку најважније је било да одведе децу на сигурно.
„Мисли су пролазиле само да се та деца спасу и извуку живу главу и да се дочепају неког сигурног терена, да остану. Друго нам ништа није преостало у том тренутку“, додаје Миљана.
Дом је у „Олуји“ напустило око 220.000 људи. Нови су нашли у Србији и Републици Српској.
„Од 1992. до 1998. свега смо се нагледали. Нажалост, наставило се и 1999. Сад имамо срећу да те људе усељавамо, и тај процес траје скоро десет година. Сад је изразито интензиван – само у овој години ће више од хиљаду породица добити или грађевински материјал или монтажну кућу или стан или сеоску кућу“, напомиње Владимир Цуцић из Комесаријата за избеглице и миграције.
Спаса није било за готово 2.000 страдалих у хрватској акцији. Још 777 особа води се као нестало. Осим потраге, дуго се чека и на идентификацију. За 362 ексхумираних претпоставља се да су жртве „Олује“.
„Проблем идентификације може бити двојак. Прво, они који треба да идентификују раде споро, на кашичицу, да не би све одједном и други проблем је што нема узорака крви да би се упоредили са остацима који су ексхумирани“, напомиње директор Веритаса Саво Штрбац.
Поглед на „Олују“ другачији је из Београда и Загреба. Србија жали, Хрватска слави Дан победе и одликује Готовину и Маркача, хрватске генерале правоснажно ослобођене у Хагу.
„Хрвати су срећни због наше несреће а ми смо тужни због муке и патње нашег нариода. То нас разликује данас али у будућности очекујем – јер губимо становништво, демографски губимо утакмицу – да ћемо морати да срађујемо ако желимо да постојимо“, напомиње председник Србије Александар Вучић.
Владимир Цуцић сматра да је у свим овим годинама Хрватска највећи губитник. „Нема среће да раселите људе, да добијете пусту земљу“, додаје Цуцић.
За акцију која је Србима променила живот, протеривања, убијања, разарања, пљачке, нема кривих пред Међународним судом. Пред хрватским, правоснажно је осуђена само једна особа.