Животна прича дечака који је са само 12 година трактором спасио живот својој породици, бежећи у избегличкој колони из Хрватске преко Сремске Раче, ће вас најежити
СРБИ И СРБИЈА ДАНАС ТУГУЈУ! Пре 23 године председник Хрватске Фрањо Туђман дао је зелено светло за покретање војне операције „Олуја“ због које је из својих домова протерано 280.000 људи, док је око 2.000 њих изгубило живот! Многи се и данас воде као нестали, а само су хтели да остану живи! Ипак једна слика остаће заувек упамћена, а то је она на којој дечак вози трактор у избегличкој колони и својој породици спасава живот, ово је прича о јунаку – Драгану Миоковићу!
Двеста осамдесет хиљада људи у једној колони. Раме уз раме мушкарци и жене, стари и млади, сиротиња и богати. Изнад Книна грме гранате, око пута оџвањају песма и псовке хрватских војника. Километар по километар пута избегличке колоне осваја и стари трактор, за чијим је воланом Драган Миоковић (12) – Почела је “Олуја”.
Многе тужне приче ће ових дана бити испричане, многе ће сузе поново бити проливене, али овај злочин никада неће бити заборављен, а посебно херојски чин једног дечака од 12 година, који је морао да вози трактор у избегличкој колони од Републике Книнске Крајине до Србије како би спасио голи живот, својој породици.
И док су његови вршњаци у свету, па и Србији гледали цртане филмове, играли фудбал, кошарку и сањали да постану нови Марадона, Ван Бастен или Кићановић, Славнић, овај јунак је имао много другачији живот. Хтео или не, морао је да са само 12 година седне за волан трактора и крене из села у околини Грачаца у своју борбу за живот ни не слутећи да ће га она прославити и одвести право у легенду.
Не мари Драган за славом, све бих дао да до свега тога није морало доћи, а како каже за Телеграф.рс ране су ту, али он гледа напред, ради да би својој ћерки обезбедио нормалан живот и то му је једино битно!
Драган ипак за Телеграф каже да “Олују” не памти као ужас и да је све то за њега данас “далека успомена”.
Са мајком и млађим братом Душком тог 4. августа 1995. напустио је свој дом “док акција не прође”. Са нешто основних ствари, из села у околини Грачаца, упутили су се негде на сигурно, ни не слутећи да се никад неће вратити у завичај. Данас сви живе у Београду.
Јунак наше приче је успешан млади човек, срећан ожењен, и има преслатку девојчицу Хану.
Драган данас ради у фирми која се бави израдом видео игара, а успешан је у креирању специјалних ефеката за филмове и рекламе, али то углавном ради преко интернета. До сада је сарађивао са бројним америчким компанијама. У родној Хрватској, први пут од “Олује”, био је пре неколико година, како би извадио документа.
– Чудно ми је сада тамо. Велебит је остао исти, и то ме подсећа много на детињство, али ливаде и путељци су се променили и све ми сада изгледа мање. Имао сам осећај ко да сам у сну. Није ми било реално – поверио нам се Драган.
Каже да је задњи пут трактор возио 1995. године.
– Продали смо га. Требале су нам паре – каже он.
– Сјетим се да сам некада живио у кући која није имала текућу воду, да су моји орали коњима, да смо сјено косили ручно на плус 40 степени и то је тада било нормално. Сада када ми нешто није по вољи схватим да сам размажен – каже Драган.
Телеграф