Да ли ће Грузија изабрати катастрофу?

О томе зашто су грузијске снаге пре десет година напале руске мировне снаге, као и шта се од тада променило, у емисији „На нишану Лазанског“ говорили су пуковник у пензији проф. др Илија Кајтез и уредник информативног портала „Факти“ Ђуро Билбија.

Стање руске војске пре десет година није ни налик стању у руској војсци данас, када Русија ратује у Сирији, каже Билбија, а према Кајтезовим речима, руска армија је у том рату стекла многа искуства која су везана за ситем командовања, мобилизације и приправности.

„За савремене услове све је трајало сувише дуго, и ланац командовања, и једна врста неодлучности, па и стање трупа. Стање трупа, технике и људства, и стања командовања, све је то било у великој мери проблематично. Касније ће то Путин и нове гарнитуре генерала у много бољој мери затегнути, привезати и уланчати. Оно што је у савременом рату фактор свих фактора јесте брзина, време, предвидљивост, увежбаност и то ће, као и сукоб у Чеченији, бити нека врста значајне и благотворне опомене за руске оружане снаге које ће доћи до овог степена који имамо у Сирији, а које је практично задивило свет“, каже Кајтез.

За трансформацију руских оружаних снага било је потребно десет година систематичног, организованог и добро вођеног рада, додаје он. Војска се лако разгради, а тешко изгради, каже Кајтез:

„Војска функционише од чела. Ако је тај који је на челу одлучан, зна шта хоће, има визију, има стратешке циљеве, потпуно му је јасно где треба ићи, војска се врло лако построји. То је један бескрајно сложен механизам, који се поприлично лако уведе у ред ако има чело које зна шта са том војском хоће.“

Приликом интервенције у Грузији, све маске НАТО-а су пале, каже Кајтез. Тај рат је био порука Молдавији, Украјини и Грузији да те земље могу да се крећу ка Северноатлантској алијанси, али без територија на којима живи руски национални корпус, сматра Кајтез.

Данас, десет година после руске интервенције у Грузији, питање придруживања те земље НАТО-у поново је актуелизовано.

Инсистирање на грузијском придруживању НАТО-у искључиво је у функцији стратешког опкољавања Русије, сматра Билбија. Русија је у време Бориса Јељцина живела у илузији да ће демократска Русија на Западу бити прихваћена као равноправан партнер.

У данашњој Русији свесни су опасности, а НАТО жели да у своје чланство прими Грузију, упркос томе што она не испуњава стандарде за пријем, само због тога што жели да опколи Русију.

Северноатлантска будућност Грузије зависи од будућих односа између Русије и НАТО-а, сматра Билбија, док Кајтез сматра да НАТО не мисли озбиљно да прими Грузију у чланство.

 

Аутор: Никола Јоксимовић