Није неко чудо ако нисте чули за УНАСУР. Та организација земаља Јужне Америке основана је са циљем да личи на Европску унију. Данас се, десет година касније, распада од чега профитирају десница и Сједињене Државе.
Ово није било изненађење. Још у априлу, са председником Хуаном Мануелом Сантосом, Колумбија је заједно са пет других земаља замрзла чланство у УНАСУР. Та унија броји има 12 чланица. Међу онима које такође размишљају о изласку из савеза су Аргентина, Бразил, Чиле, Парагвај и Перу, у којима су конзервативци већина. Преостале земље су Боливија, Еквадор, Гвајана, Суринам, Уругвај и Венецуела.
Савез латиноамеричких држава нема генералног секретара од одласка Колумбијца Ернеста Сампера у јануару прошле године. Чланице нису могле да се договоре око његовог наследника.
„По угледу на ЕУ“
Процес повезивања јужноамеричких земаља покренут је са пуно наде 2008. године. Иницирао га је тадашњи бразилски председник Лула да Силва „по узору на ЕУ“ са циљем заједничке безбедности и економске интеграције.
„Стварање УНАСУР се догодило у фази у којој су посебно САД водиле активну политику експанзије и склапања споразума на плану безбедности, посебно са Колумбијом, али и другим земљама попут Парагваја“, каже Гинтер Мајхолд, познавалац Латинске Америке из берлинске Фондације за науку и политику.
Није недостајало ни амбициозних циљева. Планирана је заједничка латиноамеричка валута под називом Сукре. Чак се фантазирало и о заједничком држављанству за земље Јужне Америке. До 2025. године циљ је био достизање нивоа европских интеграција.
„Наш потконтинент ће, захваљујући новим напорима у интеграцији, направити велики искорак у економском и друштвеном развоју“, изјавио је Лула пре десет година. Али до великог искорака није дошло.
„УНАСУР је пред издисајем. Изгубио је своју политичку основу“, каже Мајхолд. „Бразил тренутно нема амбиција да у области безбедности преузме било какве гаранције за друге земље. Свако се фокусира на сопствене проблеме.“
Други фактор је губитак идеолошког јединства између некада блиско повезаних земаља попут Еквадора, Венецуеле, Боливије, Аргентине и Бразила. „УНАСУР је тако елемент прошлости повезан са тадашњим таласом левичарских влада у региону“, приметио је Мајхолд.
„Чини се да је заиста дошао крај“, каже и Герхард Дилгер, шеф канцеларије фондације „Роза Луксембург“, блиске немачкој Левици, у Сао Паолу. Снаге које су довеле до стварања УНАСУР биле су лево оријентисане владе Луле у Бразилу, Чавеза у Венецуели, Кирхнер у Аргентини, Корее у Еквадору и Бачелета у Чилеу.
УНАСУР је допринео попуштању напетости у кризама, дао је позитивне импулсе и идеје о заједничкој одбрамбеној политици, каже Дилгер. Али, како додаје, све се последњих година распршило.
Добри услови за интеграцију и сарадњу
При томе је Латинска Америка имала врло добре услове за развој мултилатералне заједнице засноване на моделу ЕУ. Државе Латинске Америке деле искуства из сличних историјских периода: освајање, колонизација и независност. На бази сличних историјских искустава оне су развиле заједнички идентитет.
У региону доминирају два језика, шпански и бразилска варијанта португалског. У поређењу са вавилонском језичком разноликошћу ЕУ са 24 службена језика, имати само два језика у оквиру Савеза латиноамеричких земаља је прилично удобно.
Није случајно и раније у историји била распрострањена идеја уједињене „паншпанске“ Латинске Америке. Она је базирана на великој домовини – „Патриа Гранде“ за коју су се залагали борци за независност Јужне Америке Симон Боливар и Хосе де Сан Мартин у 19. веку. У чему је проблем?
„Латинска Америка има дугу традицију пропалог мултилатерализма који наилази на границе када се смањује национални суверенитет“, каже Мајхолд. Покушаји интеграције су више имали карактер координације политика различитих земаља, а мање карактер стварне фузије.
Посебно у погледу безбедности у тим земљама преовладава неповерење и инстинкт очувања националног суверенитета по сваку цену. Зато је, према његовим речима, тамо могуће имати само заједничко тело са функцијом ватрогасца, што значи савез који делује само у условима политичког или хуманитарног ванредног стања.
За Герхарда Дилгера из кризе Савеза земаља Латинске Америке произилазе два победника: „То су конзервативна десница и геополитички гледано – америчка влада.“ Губитници су сви они који су делали у правцу самосталније и самоувереније улоге Јужне Америке у свету.