СВЕ док се за сваког настрадалог сребреничког муслимана не утврди како је и када изгубио живот, фама о Сребреници витлаће над отаџбинском борбом за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини. Све до тада неће бити истинског међусобног ни помирења, ни поверења.
Мезарје у Поточарима, уз поштовање жртава којих је тамо засигурно било, постало је извориште за једну опасну тезу којом се Срби практично изједаначавају са нацистима. А та поставка прикачена је на пропагандни балон који се, како време протиче, све више надувава.
Ваздух му је, на нашу велику жалост, добрим делом „посудила“ и власт у Ребулици Српској, која је 2004. године некритички, понизно и из страха за сопствено корито прихватила сервирани Извештај о Сребреници.
Уплашени Западом и настојником Педијем Ешдауном сами су на српски образ пљуснули најјачи шамар, признавши број од 7.108 убијених муслимана, преписан из спорне хашке пресуде српском генералу Радиславу Крстићу.
Није су ту утврђивало ко је стрељан, ко је погинуо у борби, ко је умро од старости, ко је убијен у рату коју годину раније, ко је нестао а ко се касније појавио у бирачком списку.
Сви ти муслимански мушкарци ђутуре су убачени на листу настрадалих. И све су их „везане“ побили Срби.
Да се погрешно не схвати, и једно убиство цивила или заробљеника је велики злочин.
И злочина је било у Сребреници. То нико не пориче.
Али треба коначно стати у крај манипулацији тим несрећним жртвама.
Зато на сцену ступа нова комисија коју ће да формира Влада РС, а која треба да утврди истину шта се све догађало у Сребреници и око ње од почетка па до краја рата.
Ко је ту све, како и зашто страдао. А онда ко треба да носи жиг, нека га носи.
Слађана МАТИЋ