“Уколико се унутрашња напетост у САД и даље настави истим интензитетом, није искључено да ће се десити нови 11. септембар”, написао је колумниста Абдурахман Дилипак у листу “Јени акти”, блиском турском председнику Ердогану и његовој политичкој партији Правде и развоја (АКП).
Можда звучи чудно када такве претње и подстрекивање долазе из једне чланице НАТО, али они све чешће постају нова уобичајена пракса у Турској – пише Мајкл Рубин, амерички стручњак за Блиски исток и сарадник института за државно-политичка истраживања “Америцан Ентерписе Институте”.
Роман “Метал Сторм” о замишљеном рату Турске и Сједињених Држава доспео је на врх листе најчитанијих књига у Турској. Лист “Радикал” написао је да га “Министарство спољних послова и Генералштаб помно читају” и да књигу “имају сви чланови владе”.
Након што је америчка енергетска компанија у септембру 2011. започела бушење у водама Кипра, турски министар Егемен Багиш упозорио је: “За то нам служи морнарица. Обучили смо наше маринце за то; наша морнарица је опремљена за то. Све опције су на столу; све је могуће”.
Недавно, турски председник запретио је америчким снагама у Сирији “отоманским ударом”.
Турско непријатељство није ограничено само на речи: турски националисти напали су америчке морнаре када су амерички бродови упловили у турске луке. А апаратчици АКП захтевали су хапшење америчких војника у ваздухопловној бази Инџирлик. Неколико америчких држављана, укључујући и свештеника Ендруа Брансона, већ се налазе у затвору под сумњивим оптужбама за угрожавања националне безбедности.
Није увек било тако, пише аутор чланка у “Вашингтон посту”.
Хиљаде Турака борило се раме уз раме с америчким снагама у Корејском рату. Турска је ревносно лобирала за прикључење западном савезу. Био је “императив да демократије делују у потпуном складу, без међусобне конкуренције или разлика у политичким циљевима”, рекао је министар спољних послова Турске Мехмет Фуат Копрулу у јануару 1952, непосредно пре него што се Турска прикључила НАТО, америчком амбасадору у Турској Џорџу Мекгију.
Допринос Турске савезу био је драгоцен. Ако су САД биле кичма савеза, Турска је била његова снага, пише Рубин.
И данас има више војника него Француска и Немачка заједно. Не само да је Турска била једна од једине две чланице које се граниче са Совјетским Савезом, већ је такође служила као бедем против радикализма и тероризма са Блиског истока.
Међутим, све је то било пре Ердогана. Да ли је Турској и данас место у НАТО?
Мет Бриза, бивши званичник америчког Националног савета безбедности и заменик помоћника државног секретара, изричито је против дизања руку од Турске:
Одустајање од Турске у овом тренутку ослабило би НАТО, сузбило утицај САД на Блиском истоку и довело у опасност коалицију, чија борба против Исламске државе ни издалека није завршена.
Амерички амбасадор у Турској Џејмс Ф. Џефри и његов колега Мајкл Синг тврде да би “одустајање од Турске значило да сами себи наносимо рану. Турска није само председник Ердоган, већ и регионални географски и економски гигант који представља тампон-зону између Европе и Блиског истока и између Блиског истока и Русије”
Све то у теорији добро звучи, пише аутор, упозоравајући да Бриза, Џефри и Синг занемарују оно што је 15 година Ердоганове власти направило од бивше савезнице САД. Укратко, мешају некадашњу с данашњом Турском.
Рубин наводи пример турске војске, која је “некада била секуларни бедем против исламског екстремизма”, а којој је “Ердоган променио карактер”.
Готово сви официри, од најнижег до највишег ранга, служили су готово све време под Ердоганом. Ердоган је такође искористио низ завера о пучу да би спречио унапређење професионалних и секуларнијих официра како би именовао политичке симпатизере. Елиминисао је готово све који су дали значајнији допринос у НАТО: и пре неуспелог пуча 2016. ухапсио је пет генерала.
Оправдано је питање шта би Турска могла да уради уколико САД дигну руке од ње. Али када турски заговорници указују на њен значај у борби против Исламске државе, они занемарују чињеницу да се Исламска држава проширила само зато што је Турска дозволила страним борцима и опреми да уђу у земљу.
Ердоган је у “Њујорк тајмсу” лично упозорио да “ћемо због непрекидног непоштовања морати да тражимо нове пријатеље и савезнике” – несуптилна претња да ће се окренути према Русији.
На много начина, Турска је то већ учинила. Ердоган је јасно ставио до знања да ће куповати руске ракете С-400, које би, уколико постану део турских противваздушних одбрамбених система, могле да открију руским инжењерима војне тајне НАТО.
Права опасност за НАТО није турско повлачење или окретање Русији, већ њено остајање у савезу. НАТО одлуке се доносе консензусом, па Турска може дословно да одигра улогу Тројанског коња и обструира сваку акцију у случају кризе.
Истина је да не постоје јасни механизми за искључење чланица из НАТО, али опстанак НАТО без озбира на то захтева ослобађање од Турске. Запад би требало да позове Турску да оствари своју претњу и тако разоткрије њене праве намере.
wahingtonpost.com / M.A.
https://www.blic.rs/