Нема знакова попуштања напетости. Начин комуникације изимеђу Турске и САД је током викенда постао још агресивнији. Нове економске санкције Вашингтона су увеле турску валуту у најтежу кризу у последњи 16 година.
Председник Реџеп Тајип Ердоган говори о „економском рату“ против Турске. Криза између две земље ескалира из различитих разлога; најважнији је евангелистички пастор Ендрју Брансон који се у Турској од октобра 2016. налази у затвору под оптужбом за тероризам.
Недавно је Вашингтон увео санкције двојици турских министара. За САД је пуштање Брансона на слободу нешто о чему се не може преговарати.
Турски медији јављају да су САД у вези с тим дале Анкари рок за његово пуштање на слободу до среде, без назнака шта ће се десити у супротном.
Прошлог петка је и председник САД Доналд Трамп у поруци на Твитеру најавио да ће од данас (13.08.) увести царине од 20 до 50 одсто на гвожђе и алуминијум из Турске. Према наводима Министарства трговине у Анкари, извоз челика, алуминијума и гвожђа је прошле године имао вредност од 1,1 милијарде долара и чинио 0,7 одсто целокупног извоза Турске.
Ердоган је са своје стране запретио изласком Турске из НАТО: ако се САД и даље буду односиле према Турској „без поштовања“, Турска би могла да „потражи нове пријатеље и савезнике“.
Економске последице конфронтације се већ осећају – роба из узова је постала скупља, предузећа са дуговима у доларима или еврима су се нашла у тешкоћама. Вредност турске лире је у великом паду и током протеклог викенда се нашла на 6,80 лира за један долар.
„Казнене царине су за Ердогана божји дар“ – наслов је текста који је тим поводом објавио Франкфуртер алгемајне цајтунг, који подсећа да је Ердоган већ и у неуспелом пучу од 15. јула 2016. препознао „божји дар“.
Јер, тако је лако могао да оствари свој наум да Турску претвори у президијалан систем. Овај пут му казнене мере помажу да скрене пажњу са своје катастрофалне економске политике. Јер, може да представи турску као мету ‘привредног рата’ и као жртву ‘америчко-ционистичког каматног лобија’ – као и у јулу 2016. може се поуздати да ће турска нација да збије редове када је угрожена и да ће и опозиција стати иза њега.
Када Ердоган покаже на неког непријатеља Турске, његови критичари занеме.“
„При томе су економисти из Турске и других земаља годинама указивали на опасности Ердоганове економске политике. Дуго је за њега ишло све како треба. Када је АКП 2002. први пут са апсолутном већином формирала владу, спровела је све радикалне структурне реформе које је последњи министар привреде из ере пре АКП, Кемал Дервиш, договорио са Међународним монетарним фондом. Није био потребан кредит ММФ да се Турска спасава од државног банкрота.“
„АКП је изабрана 2002. јер су старе странке одслужиле своје. Дуг државе и инфлација су измицали контроли. Ердоган је урадио праву ствар: није одступио од програма штедње ММФ, и дошло је до успеха: у првој деценији владавине АКП, зарада по глави становника се утростручила. Уместо да тада новим структурним реформама доведе до новог привредног раста, Ердоган је полагао на нови рецепт […] Јевтин новац је турском вођству омогућио да подстакне велике грађевинске и инфраструкурне пројекте.
Грађевинска индустрија је постала мотор привредног раста. То је имало и предност да је Ердоган могао да дели велике пројекте људима од поверења и тако је настао однос са клијентелом који му још увек обезбеђује политичку моћ. Када се инфлација вратила, Анкара је донела још једну спорну одлуку. Олакшан је увоз како би се спречио раст цена.“
„То је имало катастрофалне последице. Увоз је у протекле две године уништио велике делове турске пољопровреде, многа индустријска предузећа више нису била конкурентна, дефицит је достигао негативан рекорд; предузећа су обустављала производњу. Дефицит је могао бити финансиран једино додатним краткорочним кредитима који профитирају од релативно високих камата, али тај ‚врућ новац‘ зна да буде стидљив као срна и да се на најмањи знак несигурности брзо повуче“.
Таблоид Билд пише: „Свет привреде упозорава на слом турске привреде! А Ердоган? Он шаље свог зета, министра финансија Берата Албајрака, да решава кризу! […] Током викенда је он пад курса лире окарактерисао као ракету у економском рату против своје земље и за то прогласио одговорним САД.“
Зидојче цајтунг пише да је „Турска земља са ектремним социјалним разликама. Када се стопа инфлације повећа, лира почне да тетура а цене у самопослугама морају да се мењају сваког дана, онда то најпре поађа оне који имају најмање. Актуелна криза валуте чини сиромашне још сиромашнијим. Али, она неће поштедети ни богате, јер су многи финансирали своје животе повољним кредитима у еврима или доларима, који сада постају веома скупи.“
„Једино што је Ердогану досад пало на памет јесте да апелује на понос и снагу Турака, и на њиховог бога. На то не наседа свако; шаљивџије већ примећују: Алах неће платити наше дугове, познавање Курана не помаже када дође судски извршитељ.
Сучељавање ставова заправо није предвиђено у новом турском систему. И поред тога, нужда чини видљивим прве ломове – у форми породичног краха: Ердоган каже да камате морају да се и даље спуштају, што иначе ниједан стручњак не препоручује као средство за сузбијање инфлације. А његов зет Берат Албајрак, тренутно министар финансија, наглашава да је Турска централна банка та која треба да одлучује о висини камата.“
„Ердоганово велико обећање је било да би Турци могли да живе у благостању докле год су вредни и њему препуштају власт. Дуго је успевао да одржи такву слику, плате су стално расле, пензије и минимални доходак – такође. Но сада покретне степенице не воде само нагоре, већ и надоле.
Оживела су сећања на 2001. годину када је стопа инфлације експлодирала на готово 70 одсто. Тако далеко се још није стигло, али криза из 2001. није имала само економске узроке; она је показала и неспособност политичке елите.
То је коначно довело Ердогана на власт. Њему се то сећање неће допасти.“
Приредио: Саша Бојић
https://www.dw.com/