Грчке власти саопштиле су да желе да преговарају са Британцима о томе да им врате чувене древне скулптуре које су красиле храм Партенон на Акропљу, а које је опљачкао британски амбасадор Томас Брус, седми гроф од Елгина.
Министарка културе Лидија Кониордоу обратила се свом колеги у Британији са захтевом да започну формалне преговоре о чувеним скулптурама познатим и као елгинове мермерне скулптуре и позвала Британце на састанак у Грчку.
Томас Брус, седми гроф од Елгина, је наводно уз дозволу Турака Османлија, ове скулптуре однео у Британију 1806. године и продао их Британском музеју.
Од 1983. године, на подстицај тадашње министарке културе Мелине Меркури, влада је била посвећена повратку скулптура у земљу, али су то Британци одбијали да учине
Како је лукави Британац надмудрио и Грке и султанаСелима III
Британски музеј, „Елгинов мермер“, усамљена каријатида са храма Ерехтејон (Акропољ, Атина) – осталих 5 каријатида налазе се у Новом музеју Акропоља, .
Шкотланђанин Томас Брус, седми ерл од Елгина и једанаести од Кинкардина који је постављен за британског амбасадора давне 1799 године, је одмах по доласку бацио око на Акропољ, а посебно на Партенон.
Већ у другој години службе лорд Елгин је у Атини окупио екипу уметника задужених да цртају уметничка дела на Акропољу и узимају отиске за калупе које ће употребити за израду копија – као украсе за своју кућу у Шкотској.
Некако у то време Висока Порта је склопила важан савез са Великом Британијом против Француске; лорд Елгин се несебично користио благонаклоношћу коју је због тог савеза према њему показивао султан СелимIII.
Постаје власник огромне збирке антиквитета, али не скида поглед с Акропоља и, нарочито, Партенона, „којима је било најтеже прићи и за које нико никад није добио дозволу да однесе скулптуре“.
У краћој верзији ове приче, „обасипајући Турке у Истамбулу и Атини поклонима и новцем, подмићујући и обмањујући, Елгин је убедио турске званичнике у Атини да зажмуре док његови радници скидају оне делове Партенона који су му се посебно свиђали.
Елгин никада није добио дозволу да узме скулптуралне и архитектонске украсе Партенона од султана лично, који је једини могао да изда такву дозволу.
Он је једноставно употребио пријатељско писмо турског службеника који је у то време замењивао великог везира у Истамбулу.
Писмо је било неслужбена препорука турским властима у Атини да Елгиновим људима допусте да цртају, узимају отиске и обављају ископавања око основа Партенона, где би неки делови неког записа или рељефа могли да се налазе – уз обавезну клаузулу да споменици неће бити оштећени.“
До 1804. Елгинов тим је радио на Акропољу, правећи невиђену штету уклањањем фигуралних и архитектонских украса и делова Партенона, потпуно скидајући и растављајући више од половине преосталих скулптуралних украса Партенона, све до капитела и делова стубова.
Успут је разбијено нешто метопа и рељефа, а њихови делови сада су изложени и у Лондону и у Атини.
Транспорт „Елгинове колекције“ до Лондона свакако није допринео поправљању стања „мермера“, укључујући ту и потонуће једног од транспортних бродова код Китере; уз велике трошкове терет је извучен с дна после две године проведене у морској води.
И када је драгоцени терет стигао у Лондон – последњи комади 1812 – лорд Елгин се нашао без довољно новца да „украсе“ пребаци до Шкотске. Трошкови које је имао износили су за оно време огромних 75.000, а збирку је 1816. продао Британском музеју за 35.000 фунти.
Ту негде почиње дужа прича о судбини „Елгиновог мермера“ и до сада неуспелим покушајима да се збирка врати у Атину.
„Мермер“ обухвата 17 кипова са источног и западног забата Партенона, 15 (од укупно 92) метопа с приказима битке између Лапита и Кентаура и 75 (од укупно 160) метара партенонског фриза; остатак чини каријатида из Ерехтеона, четири плоче фриза из храма Атене Нике, архитектонски фрагменти Партенона, Пропилеја, Ерехтеона, храма Атене Нике и Атрејеве ризнице из Микене.
Лорд Елгин је тврдио да има султанов ферман из јула 1801. за обилазак Партенона и Акропоља, али оригинал документа не постоји (или није ни постојао), осим једног превода на италијански.
Данашњи стручњаци за Турску у том преводу не виде доказе да је оригинал заиста био ферман и доводе у питање његову аутентичност.
Британски парламент је 1816. био уверен да је реч о тачном преводу превода (с италијанског на енглески) и донео је одлуку да збирку откупи.
Парламентарна комисија сматрала је да су оригинал документа издале отоманске власти у Атини, али у каснијим истраживањима турских архива који садрже мноштво сличних докумената из истог периода – нема трага о томе да је лорду Елгину издат неки сличан ферман.
У мноштву нејасноћа је и то што сам „власник“ збирке није понудио италијански превод наводног фермана, већ је то урадила трећа особа – а Елгин, могуће је, за постојање документа није ни знао.
Аутентичност италијанског превода и тачност превода на енглески данас у питање доводе и стручњаци који се противе враћању „Елгиновог мермера“ Грчкој.
И у ондашњој парламентарној расправи чуло се много гласова неодобравања и резерве у погледу „посла“ с „Елгиновим мермером“; ван Парламента било је такође противника присвајања – не за чудо, најстраснији противник био је лорд Бајрон.
Време/Њуз фронт/Википедија