Професор на Филолошком факултету у Београду, Александар Милановић изјавио је да лингвистички гледано не постоји дилема да се једним језиком говори у Србији, Хрватској, Босни и Херцегеговини и Црној Гори, али да то не забрањује било коме да свој језик зове како жели.
Милановић, председник Друштва за српски језик и књижевност и учесник Међународног конгреса слависта који се одржава у Београду, каже за Танјуг да је и овај научни скуп прилика да се укрсте аргументи водећих стручњака за словенске језике.
Професор наглашава да је питање идентитета у средишту сваког разговора о језику којим се служи највећи број становника на простору некадашње Југославије.
„Почеци славистике постављају српски као један од централних словенских језика. Ту нема говора о хрватском, бошњачком или пак црногорском језику. Нисам сигуран да је тадашње гледање на дистрибуцију и распоред словенских језика погрешно самим тим што је удаљено од 21. века“, напоменуо је Милановић.
Указао је да историчари језика на проблем савремених именовања језика гледају свакако другачије него што је то случај савременим тумачима језика.
Према његовим речима, када социологија или политика превазиђу оквире лингвистике, разговор о језику постаје све компликованији.
„Лингвистика ни на који начин не може да пружи потврду за постојање црногорског или бошњачког језика, чак и у блиској прошлости. Са друге стране, нико не може да брани било коме да свој језик зове како хоће. То је нека врста људског односа према језичком феномену“, истакао је Милановић.
„Релевантне институције не познају право самоименовања језика“
Према његовим речима, научни приступ анализи језика подразумева и околности у којима ниједна релевантна институција, као што је Унеско, не познаје право самоопредељења или самоименовања језика.
„Таква платформа би довела до апсурда. Неколико људи би могли да се договоре да од сутра говоре марсовским језиком. Морамо да одредимо шта је ограничење дискурса слободе и где је граница сумње у нечије ‘релевантно‘ мишљење. Да ли се релевантно мишљење заснива на осећању или на научном аргументу… Када се базира само на осећању, онда напуштамо домен науке, а о томе не желим да говорим“, поручио је Милановић.
Напомиње да део јевности често „забрањује“ писцима из 19. и 20. века да самодређују своју културу, свој језик, свој израз…
„За многе све што је говорио Његош, између осталог да се служио српским језиком, није релевантно, а када неки данашњи поборник црногорског језика каже нешто, то је истина. Тешко је наћи критеријум у оба случаја. Ту се намеће питање чије је самоодређење релевантно, ачије није у лингвистици… тај принцип све до данас нисам успео да разумем“, каже Милановић.
Примећује да, слушајући већину колега из Босне и Херцеговине, да су сви српски писци који су живели и стварали у тој географији у дубокој заблуди.
„Кочић, Шантић, Дучић… веровали су да говоре српски језик, али сада ме колеге из БиХ убеђују да то баш није било тако“, навео је Милановић.
РТС