Раздвајање српског, хрватског, црногорског и босанског говора на посебне језике није лингвистичко него политичко питање. Апсолутизација разлика у тим говорима из угла науке нипошто није исправна и прихватљива. Мудри људи кажу да треба бити стрпљив и да ће време све поставити на своје место, сматра угледни руски лингвиста Владимир Плунгјан.
Међу учесницима Међународног конгреса слависта у Београду, који је окупио више од 1.200 стручњака из целог света, био је и истакнути руски лингвиста, типолог Владимир Плунгјан, који је, поред осталог, веома заслужан за стварање електронског националног корпуса руског језика. Његов реферат о значају и бројним могућностима које доноси дигитализација језичког националног корпуса је, према свједочењу многих учесника Конгреса, изазвао велико интересовање филолога.
Веома много и разноврсно се бавите језиком, односно језицима. Почели сте од изучавања афричких језика, проучавате говоре Сибира, Кавказа… Како оцјењујете ситуацију у словенском свету из угла језика? Који су најизраженији проблеми у словенским језицима данас?
Проблеми славистике су, у принципу, исти као и у другим језицима. Потребно је у славистику активније инкорпорирати савремене методе изучавања језика. На пример, компјутерске методе, корпусне, којима се ја бавим. Корпусна лингвистика се веома интензивно развија у словенским земљама, али је још много тога потребно учинити да славистика не би заостајала за другима. Што се тиче организације науке, важно је да се ради на сарадњи словенских земаља. Она последњих година не тече увијек како треба и то је, наравно, потребно исправити, јер заједно можемо више да учинимо.
Овдје на Балкану је специфична ситуација када је ријеч о српском, хрватском, црногорском и босанском језику, и то вам је познато као слависти и лингвисти. Да ли то треба разумјети као лингвистичко или као политичко питање? Какав је ваш став о томе?
Моје мишљење, као некога ко то посматра са стране, јесте да је ријеч о искључиво политичком питању. Апсолутизација тих разлика и инсистирање на томе да су то различити језици и да су увијек били различити, с тачке гледишта науке, нипошто није исправна. То је политика, али мудри људи говоре да треба бити стрпљив и да ће време све поставити на своје мјесто.
Наравно, научна лингвистика неће то подржавати. Јасно је да људи који се баве социјалном политиком лингвисте о томе ништа не питају. То су блиски говори, узајамно разумљиви, али сада људи желе да нагласе њихове разлике. Видјећемо за 20, 30 или 50 година како ће се на то гледати, да ли ће се те разлике појачати или ће се догодити некаква интеграција. Или ће можда сви Словени проговорити на енглеском језику, што, наравно, не би било баш добро.
Вјештачке језичке норме дијеле људе, то није добро
Могу ли се те разлике развити тако брзо, за 20 или 30 година?
Обично не. Можемо да измислимо неке нове ријечи, али тешко је и у том случају натјерати цијело друштво да их прихвати. Да би се у језику издвојиле неке суштинске разлике, потребне су макар три-четири генерације које морају да се развијају изоловано. Због тога и треба сачекати. Ако се испостави да је то само вјештачка, наметнута политика, то ће једноставно проћи. Обични људи треба да разумију да интереси наших политичара нису увек подударни с нашим. Тужно је када вјештачке језичке норме дијеле људе, то није добро.
Како посматрате промЈене у словенским језицима? Да ли је утицај интернета, медија и разних друштвених феномена на језик процес који је могуће зауставити?
Обични људи промјене у језику доживљавају као његово кварење, погоршавање, али из угла науке то није тако. Људско срце не може да не куца. Ако се заустави, човек умире. Језик, ако се не мИЈења, онда је мртав језик, као латински, на примјер.
Поједине форме нестају, друге се појављују, усвајају се речи из других језика, и то није лоше. Раније је, на пример, било много позајмица из француског, из грчког језика, а данас из енглеског. Језик је живи организам који неће позајмљивати ништа што му је сувишно. У финансијској сфери, у политичкој и другим сферама појављују се неке нове реалије за које позајмљујемо термине из енглеског, јер су се оне појавиле у енглеском језичком свету. Језик који позајмљује ријечи постаје јачи. То је нормалан процес ког се не треба плашити. Ми то пратимо, има много истраживања на ту тему, али ја бих рекао да се ништа катастрофално данас не догађа. То се догађало у свим историјским периодима.
Колико у самом енглеском језику има позајмљеница?
Огроман број. Енглески језик, заправо, позајмљује ријечи много више од осталих језика. Готово 50 процената лексике енглеског језика позајмљено је из старофранцуског. То је епоха норманског освајања, 12, 13. и 14. век. Ако узмемо научни текст на енглеском језику, с много апстрактне лексике, чисто енглеске ријечи су само предлози и чланови. Све остало су француске и латинске ријечи, али то не смета да енглески буде највећи свјетски језик.
Не могу да Вас не питам о афричким, сибирским, кавкаским језицима које проучавате, то је веома интересантно. Каква је судбина тих језика?
Нажалост, наш свијет је тако устројен да су мали језици у веома лошој ситуацији, они нестају под притиском великих језика у цијелом свијету. Негдје је то руски, негде енглески, негде шпански језик. Људи, заправо, добровољно прихватају велике језике, јер је њима самима, као и њиховој дјеци, лакше и боље да њима владају, то им омогућава да нађу посао, олакшава им живот. Нажалост, у савременој науци није пронађен начин да се мали језици сачувају и да преживе.
С тачке гледишта лингвистике, то је веома лоше, јер на тај начин губимо знање важно за цивилизацију. То је исто као ишчезавање биљних и животињских врста. Наш свијет је разноврстан и треба такав да буде. Шта лингвисти могу да учине? Они се труде да забиљеже те језике, да направе граматике и речнике, али истовремено могу само да посматрају како они нестају. Лингвисти не могу да зауставе тај процес, то је задатак друштва.
Када је ријеч о, рецимо, сибирским језицима, они не само што имају потпуно другачија граматичка правила од индоевропских, него изражавају и потпуно другачије поимање свијета. Колико је тим људима тешко да савладају велике језике?
Да, ти људи стотинама и хиљадама година живе у специфичном окружењу и њихови језици су одлично прилагођени потреби да се пренесу најтананије нијансе њихове средине и традиционалног начина живота. Ти језици су много лошије прилагођени савременом свијету и животу. Многи људи мисле да су то веома примитивни језици, али они су, заправо, веома сложени.
Имају сложене глаголске облике, мноштво падежа, мноштво веома суптилних нијанси у значењу ријечи, мноштво модалних облика. Постоје, рецимо, неки сибирски језици који су блиски мађарском, али мађарски је много једноставније структурисан него ти сибирски говори. Ти језици су чувари културе. Због тога бисмо вољели да их сачувамо, а можда би управо савремене компјутерске методе могле томе да допринесу. То би била прилика да младе генерације виде да њихови матерњи језици нису само пјесме или бајке које су им причале баке, него да се може и четовати преко интернета на неком од тих језика.
Каква је будућност руског језика, с каквим се проблемима суочава?
Када отворите наше новине или интернет, видјећете мноштво расправа о томе како се искварио наш руски језик, али ја мислим да он није ни у каквој опасности у некој блиској будућности. То је огроман свјетски језик, има више стотина милиона говорника и успјешно се користи у разним сферама. Руски језик се, наравно, мијења веома интензивно, а то није повезано само са позајмицама него и с променама у начину живота.
Постоје неке промјене у граматици, у синтакси, и управо национални корпус руског језика омогућава да се оне прате и пажљиво изучавају. Руски језик има веома дугу историју током које је много узимао од других језика. Само поријекло руског језика је повезано с црквенословенским — јужнословенским језиком.
Он је од почетка мјешавина два словенска језика: на источну основу извршен је јужнословенски утицај, а потом су на њега утицали и германски и романски језици, француски, на пример, холандски у епохи Петра Првог, немачки.
Француских ријечи је веома много у руском, али више нико тога није ни свјестан. На пример, речи булевар, авангарда. Не треба заборавити ни турски утицај, то су били сусједни народи с којима се живјело у рату и миру. Односи су се мијењали, то Словени одлично знају. У руском језику, на примјер, постоји ријеч очаг (огњиште), која звучи тако пријатно, удобно, везана је за дом, никоме не пада на памет да је то турска позајмица. Реч изба, симбол хришћанске Русије, њемачка је позајмица — istuba, огријана кућа, техничко достигнуће германских народа које су Руси преузели. Тако и данас позајмљујемо називе неких техничких открића.
Валентина Булатовић/СПУТНИК