Угледни политички портал „Политико“ објавио је анализу професора Института за јавну политику Централноевропског Универзитета Марка Прелеца на тему размене територија као модела за решење косовског питања.
У тексту насловљеном „Зашто би Европа требало да подржи размену територија Србије и Косова“ он поручује да ова идеја, иако из разумљивих разлога подстиче стрепњу, заслужује опрезну подршку Запада.
Европа, из разумљивих разлога, веома стрепи од промене националних граница, али дискусија о размени територија Косова и Србије, између којих већ двадесет година тиња сукоб, заслужује опрезну подршку, односно превазилажење дугогодишњег конвенционалног размишљања у западним спољнополитичким круговима – наводи се у тексту, који преносимо у целости.
Тензије између Србије и Косова, међутим, додаје се, стварају велику главобољу Европи и тај проблем мора да се реши. Он потхрањује нестабилност југоисточног дела Европске уније и представља велику препреку на путу ка интерграцији Западног Балкана у савез.
Србија не признаје декларацију о независности Косова из 2008. и званично сматра ту територију – у којој доминирају етнички Албанци – побуњеном покрајином. Пет чланица ЕУ такође нису признале Косово. Већина њих, попут Шпаније, и саме страхују од сепаратизма. Русија и Кина спречавају учлањење Косова у УН, одржавајући га у међународном процепу – наводи се и додаје да све док су у ћорсокаку, ни једни ни други немају реалне шансе да се придруже ЕУ.
Брисел је већ јасно ставио Београду до знања да мора да реши спор с Косовом пре него што Србија уђе у ЕУ, подсећа се у тексту, али и наглашава да без споразума који би заиста био прихватљив за обе стране нема решења.
А, размена територија је кључ таквог споразума. Општине на северу, у којој Срби чине већину, Косово би дало у замену за југозападне делове Србије. Србија би признала Косово и престала би да се противи чланству Косова у УН; Косово би се обавезало да штити средњовековне српске манастире и преостало српско становништво.
Зашто би Србија пристала на такав споразум?
Зато што би он значио признање неуспеха америчке и европске политике према њој. Косово се отцепило под међународном супервизијом и претпоставком да ће Србија на крају морати да призна његову независност и територијални интегритет. Размена територија омогућила би Србији да каже: „Покушали сте да то урадите без нас, али није успело“. Таква признања су веома делотворна, нарочито када се државе суочавају с проблемима који погађају емоције, као што су историја, идентиет и територија – наводи се у тексту.
Што се Косова тиче, додаје се, оно би могло да постане пуноправни члан међународне заједнице и пут до чланства у ЕУ био би му отворен. Косово би одмах могло да се придружи Савету Европе и обезбеди сопственом народу заштиту Европског суда за људска права.
Зашто је, онда, отпор толико снажан?
Канцеларка Ангела Меркел изјавила је прошле недеље “да има покушаја да се евентуално разговара о границама, али ми то не можемо да урадимо”. Карл Билт, који се скоро 30 година бави овим регионом, описао је идеју као “рецепт за геополитичку нестабилност”. (Насупрот томе, Волфганг Петрич, главни преговарач ЕУ на мировним преговорима о Косову, подржава ту идеју). Главна примедба је да промена гранцица било где значи претњу за границе свуда у региону. Македонија има велику мањину етничких Албанаца, који чине већину у делу територије који се простире до околине престонице Скопља; отцепљење би значило ужасан рат. Регион Босне и Херцеговине у коме доминирају Срби стално прети да се отцепи. Зар их размена територија не би охрабрила? – пита се Прелец у ауторском тексту за „Политико“, али и даје одговор на то питање:
Пре осам година посетио сам Македонију и Босну и Херцеговину како бих за Међународну кризну групу детаљно испитао ту опасност. Ја и моје српске и албанске колеге закључили смо да је ризик реалан, али да се може држати под контролом. Македонија је у међувремену постала далеко стабилнија, има напредну, мултиетничку владу; постоји могућност да се учлани у НАТО већ следеће године.
Албанско становништво је прагматично и задовољно што живи у земљи са добрим изгледима за европску интерграцију и напредак. Република Српска је, међутим, друга прича. Њено руководство и велики део народа заиста желе да се отцепе, али знају да то није могуће – наводи он.
Поглед на карту открива да се њихов регион састоји из две половине: малог сиромашнијег дела на истоку, дуж српске границе и већег, богатијег дела за западу који се граничи са Хрватском. Ту је и мали аутономни дистрикт Брчко. Срби би сутра могли да прогласе независност, али то би значило да би најмање две трећине народа било одсечено од запада, без копненог пута до пријатељске територије. Устав Босне и Херцеговине и сада даје региону екстремно широку аутономију, коју би вероватно изгубио након неуспеле сецесије – констатује Прелец.
Многи познаваоци Балкана, попут Данијела Сервера, инстинктивно се плаше промене граница, тврдећи да такве промене одражавају логику ужасног етничког чишћења 90-тих година, подсећа он али и наглашава да су то били агресивни поступци.
А ово би било супротно. Косово и Србија преговарају о споразуму који би био користан за обе стране, у чему уживају значајну подршку људи који би били непосредно погођени. Тај споразум обећава искрену добру вољу, квалитета који озбиљно недостаје том региону – закључује Прелец.
politico.eu / M.A. https://www.blic.rs