Најава мађарског премијера Виктора Орбана, средином овог месеца, у румунској бањи Тушанду, насељеној Секељима који говоре мађарски, на редовном летњем окупљању припадника његове владајуће партије Фидес, о могућем формирању „нове политичке и економске уније“ у Југоисточној Европи, прошао је без значајнијег одјека на континенту, и у региону.
Ова изјава визионара из Будимпеште, по свему судећи, одговор је водећим земљама ЕУ, које све више инсистирају на Европи „у више кругова“, како је то формулисао њихов гласноговорник, француски председник Емануел Макрон.
Пројекат који је Орбан назвао Е6 обухватио би садашње чланице Вишеградске групе – Мађарску, Пољску, Чешку и Словачку – плус Румунију и Србију.
Вишеградска група, позната и као Вишеградска четворка или једноставно В4, удружење је четири средњоевропске државе – Мађарске, Пољске, Словачке и Чешке. Једно време била је позната и као Вишеградски троугао, све док није дошло до распада Чехословачке 1993. године.
Група је формирана на самиту шефова држава или влада Мађарске, Пољске и Чехословачке, 15. фебруара 1991. године. Основни циљ је био да заједничким снагама преброде све препреке на путу ка европским интеграцијама, али и због унапређења међусобне војне, економске и енергетске сарадње. Ове четири државе ће тек 13 година касније, 1. маја 2004. године, постати део Европске уније.
Руководства ових земаља инспирацију за интересно удруживање и име пронашла су у далекој историји, у једном сличном удруживању у 14. веку.
Наиме, ондашњи владари Чешке (Бохемије), Пољске и Мађарске (чешки краљ Јован Луксембуршки, пољски Казимир Трећи и угарски Карло Роберт), састали су се у мађарском граду Вишеграду 1335. године.
Договорили су успоставу јединствених трговинских рута до Беча, да би на тај начин олакшали приступ другим европским трговинским центрима и економичније куповали, али и продавали своје производе. Било је то, иначе, прво такво удруживање и договарање у Европи, па самим тим, ваљда и у свету.
Историја ће забележити још један састанак владара ових земаља 1339. године.
Орбанова идеја за „нову Европу“ није само знак да постоји алтернатива постојећем, опште прихваћеном глобализму, већ наговештава и формирање моћне економске уније која има све предуслове да постане значајан фактор у Европи, без којег се неће моћи одлучивати о будућности „старе даме“.
Овај Савез шест земаља укупно броји 93 милиона становника и има огроман економско-политички потенцијал и природне ресурсе. Уз то, управо ове државе чине окосницу великог кинеског пројекта „Појас и пут“.
Не треба изгубити из вида да ова идеја подразумева да је реч о „новој политичкој и економској унији“. А то даје сасвим другачије значење. Такав међудржавни савез, политички и економски, већ је постојао и то на већем делу територије коју Орбан предвиђа у пројекту Е6.
Што је још занимљивије, четири државе, од шест које је мађарски премијер споменуо, биле су чланице те заједнице.
Шест векова после сусрета чешког краља Јована Луксембуршког, пољског Казимира Трећег и угарског Карла Роберта, и шездесет година пре формирања Европске уније, на конференцији у Женеви, одржаној 14-16. фебруара 1933. године, Мала Антанта, војни савез Чехословачке, Румуније и Југославије, прерастао је у организационо „вишу међународну заједницу“, са правним елементима који до тада нису постојали ни у једном билатералном, или регионалном савезу.
О правном карактеру ове заједнице дипломате и теоретичари државног права имали су подељена мишљења: од федерације, конфедерације, односно савеза држава, до уније. Једни су је упоређивали са британским Комонвелтом, a видовити појединци су је представљали као савршен образац будуће Европске уније.
Међународна ситуација и политички односи почетком четврте деценије прошлог века у Европи били су компликовани и из дана у дан све сложенији. Победом фашизма у Италији, а нарочито доминацијом нациста у Немачкој, потпуно се променила политичка слика настала после победе савезника у Великом рату.
Немачка је после примене такозваног Дозовог финансијског плана, помоћу међународих зајмова, пре свега америчког капитала, опоравила своју економски исцрпљену привреду и обновила производњу. У то време престаје и изолационистичка политика према Немцима, примљени су у Друштво народа, добијају чак и место у Савету друштва. На Немачку се више није гледало као на побеђену и обесправљену државу.
На Старом континенту, поново, и овог пута из потаје, почињу да се чују први звуци ратних добоша. Остали велики европски моћници (Француска, Енглеска и Италија), настојали су да путем разноразних пактова, са Немачком, спрече избијање новог рата. Међутим, то су мање-више биле формалне декларације без чврстих обавеза и гаранција потписника.
Ревизаија версајских граница постаје све чешће тема разговора, формалних и тајних, великих сила. На удару су пре свих Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка, чланице војног савеза Мала Антанта, формираног још 1920. године из предострожности, уколико Аустрија и Мађарска покушају да поврате територије некадашњег Аустроугарског царства.
За то време у Београду, Прагу и Букурешту, не седе скрштених руку. Краљ Александар одмах реагује и сазива ванредни састанак министара, чланица Мале Антанте, који је одржан 18. и 19. децембра у Београду.
„Најважнија одлука донета на том састанку била је да ће убудуће Мала Антанта наступати као јединствена политичка заједница, без које се више не може решавати ниједно питање у Средњој Европи. Одлука да се самостално политички делује, образложена је чињеницом да су се три државе умориле од тога да буду играчке у рукама великих суседа и да им је доста туђих планова о њиховој будућој улози.“
Пакт о новој организацији Мале Антанте, чији су иницијатори били краљ Југославије, краљ Румуније и председник Републике Чехословачке, потписали су њихови опуномоћеници, министри Богољуб Јевтић, Николае Титулеску и Едвард Бенеш на конференцији у Женеви, фебруара 1933. године.
Три државе – истиче се у уводном делу овог документа – образују „једну вишу међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе, под условом који се има уговорити у сваком посебном случају“.
Као управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је Стални савет, састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Савет је имао обавезу да се састаје најмање три пута годишње, у престоници сваке државе чији је министар те године председавао овом телу.
Стални министарски савет представљао је чланице као целину пред трећим државама, или међународним организацијама. Најважнији члан овог споразума је био тај што је ограничавао слободу држава чланица при закључивању политичких или привредних уговора са трећим државама.
За сваки политички уговор држава Мале Антанте, за сваки једностран акт којим се мења дотадашња политичка ситуација једне од чланица, у односу на трећу државу, као и за сваки привредни споразум који повлачи важне политичке последице, био је потребан једногласни пристанак Сталног савета.
Мала Антанта, као војни савез, почела се сматрати једним од међународних чинилаца. Својим дотадашњим трајањем издржала је пробу времена и унутрашњом кохезијом, донела нешто ново на европском простору – ниједан савез или блок држава у Европи није се одржао толико дуго.
МЛАДОБОСАНАЦ ТВОРАЦ ИДЕЈЕ О ЕУ
Идеја о настанку европске државе јавља се у јесен 1929. године када је француски премијер Аристид Бријан на седници Друштва народа предложио формирање федерације европских држава. Бријанов меморандум је нудио федерално уједињење Европе, уз гаранције државама да се постојеће границе неће мењати. Међутим, овом документу се брже губи траг него што се појавио.
Почетком двадесетих година прошлог века Димитрије Митриновић, члан „Младе Босне“, залагао се за уједињење Европе и предлагао правну, економску, привредну и политичку заједницу европских држава, са јединственим монетарним и административним системом управе, заједничку парламентарну унију на челу са Европским саветом, односно Сенатом.
Митриновић је 1921. године, пише Предраг Палавестра, предложио чак и назив будуће европске заједнице: Сједињене Државе Европе – као опозицију и равнотежу Сједињеним Америчким Државама.
Иван Миладиновић
http://www.novosti.rs/