Нажалост нисам имао прилику да упознам Александра Захарченка. Али имао сам прилику да видим републику коју је он водио у веома тешким тренуцима. И на основу тога могу да изведем закључке.
Када је 7. августа 2014. године Захарченко смениo Бородаја, на месту тада премијера ДНР, њега су критиковали како непријатељи тако и присталице. Он је оптуживан за „мекоћу“ и да је потписао „издајнички Мински споразум“. Њему су се смејали када је говорио да ће ослободити Славјанск, Краматорск и Мариупољ, а такође доћи до Кијева, чак и до Лондона.
Њему су такође приписивали кривицу што тадашњи ополченци нису могли да одбију украјинске снаге од Доњецка и да на тај начин заштите хиљаде становника од напада. Он је био на челу државе и самим тим сносио је одговорност за то.
Међутим, све оне који су тада нападали Захарченка желим да подсетим на то у ком је моменту он ступио на челу младе републике, захваћене ратом, чију је већину територије окупирала украјинска војска, која је успела да сломи одбрану Славјанска након три месеца херојске борбе, окружила Доњецк, фактички раздвојила ДНР од ЛНР и изашла на границу са Русијом. У његово време био је Иловајски котао и јединице ДНР дошле су до Мариупоља.
Да, Мариупољ, Краматорск и Славјанск нису ослобођени и многа обећања која је Захарченко изговорио ради подизања борбеног духа до данас нису испуњена. Такође, потписан је и Мински споразум који је мало кога обрадовао и који се у наредним годинама показао као утопијски.
Да, али, да ли је имао избор? Да. Просто да оде. И није желео да потпише Мински споразум. Али потписао би га неко други. А он је остао, а могао је да оде. Као што је и на почетку „Руског пролећа“ могао да оде. У Русију или Украјину свеједно. Само даље од рата.
Али он је ту остао, главом. Њега често упоређују са Плотницким увек строго обученим у одело. Али за разлику од њега Захарченко је као што и приличи лидеру ратне државе носио униформу. Учествовао је у више војних операција и неколико пута био рањен. Он се никад није крио иза леђа других и с правом је носио надимак Батја.
Али поред војних не треба заборавити ни његове цивилне заслуге. Он је добио републику, са ратом разореном инфраструктуром, под сталним нападима, са предузећима која не раде и са милионима људи без елементарних услова за живот.
Фактички није било републике. Били су грб, химна и застава, али државе није било. Захваљујући Захарченку, са нулте тачке формирани су многи државни органи, формиран финансијски систем.
Треба ли говорити да је до доласка Захарченка на власт владала анархија. Није постојала јединствена команда, није се знало ко је коме потчињен, цветао је криминал, биле су свакодневне отмице људи. Није било људи, оружја, горива и мазута…
Већ под руководством Захарченка формирана је права република иако није међународно призната. Формирана је озбиљна војска са строгим командним структурама и људима који имају ратничко искуство. Заживеле су државне институције, отворени су кафићи, продавнице, људи су коначно могли да одахну.
У време Захарченка почела је озбиљна борба против пљачкаша, превараната, профитера и криминала. Нормализоване су цене и набављене све неопходне потребштине. Такође успостављен је не само политички, него и економски дијалог са Русијом и другим земљама без обзира на недостатак формалног признања. У време Захарченка Русија је признала и пасоше ДНР што многи сматрају кораком ка признању независности.
Почела је и борба против незапослености, отварана су предузећа која су раније била затворена. Врхунац је био национализација појединих украјинских предузећа као одговор на блокаду након чега је република почела да продаје своје највеће богатство – угаљ. Људи су почели да добијају плате са којима је било могуће преживети и прехранити породицу.
Фактички, контуре државности формиране су у време Захарченка. Да то није оно што је већина становника Донбаса желела. Сви су желели уједињење са Русијом. Али ово је већ било нешто. Као и Мински споразум за који Захарченко носи личну одговорност. Али он се ње није бојао.
И није се плашио. Ни у рату ни у раду. Чак и кад је био на штакама, ишао је међу грађане. И кад се ругао украјинском генералу говорећи да је то његова земља и да ни сантиметар неће узети са ње. Није отишао, ни кад је требало правити болне компромисе он је одговорност преузимао на себе.
Можда није све било идеално али како замислити живот у једној непризнатој држави против које се води војна агресија и економска блокада? Где старе институције не раде, а нове се формирају од нуле.
Убиство Захарченка оставља многа питања: Ко је то и на који начин учинио? Да ли ће бити „одговора“? Какав ће бити избор новог лидера ДНР? Како ће се убиство одразити на Мински споразум? Ово су све питања за будућег лидера ДНР.
Можда ће и он својим поступцима ући у историју. Александар Захарченко је већ ушао.
Дмитриј Родионов,
Превод: Њуз фронт (NewsFront)