„Не зам да ли је председник Вучић знао шта студирам, али овај лаптоп који ми је послао баш ће ми добро доћи“, скромно говори Данило Шапић, у још скромнијој кућици у центру села Бање, у општини Србица.
До њих у недељу није могао да дође шеф државе. Зауставиле су га барикаде повампирених ветерана ОВК. Многи пред камерама нису крили сузе. И дан после дивљања и насилног пресецања пута шефу српске државе народ је утучен.
И за Дејана, који је на студијама технике у Косовској Митровици, и за мештане овог српског „острва“ у вучјем албанском окружењу, болно је што нису могли да дочекају председника. Он са мајком и три сестре живи у дому који им је саграђен донацијом.
Његова мајка Валентина сама их подиже. Срдачно нас нутка ђаконијама што су претекле од недеље. Спремали су да угосте Вучића.
Ето, испада да смо се џаба трудиле. Подигла сам и моје Милицу и Катарину да ми помогну. Не долази председник у госте сваког дана. Али, не дадоше му… – искрено жали ова мајка храброст којој је муж умро пре четири године. Преживљавају од породичне пензије и социјалне помоћи.
И њена судбина као да се наслања на оно што је Вучић говорио на тргу у Митровици.
Питаш ме шта ми треба? Па, посао сестро моја. Нека ми дају да чистим село. Било шта. Да ову децу прехраним и изведем на пут.
Остављамо Шапиће који су из Сувог Грла у Бање избегли 1999. године. Кућа им је тамо спаљена. Али у њиховим срцима тиња нада да ће бити боље. Кривудамо за поточићима лековите сумпорне воде, по којима је ово место познато. Набасасмо на склепану кафану. И ту се жамори само о Вучићу, барикадама, рафалима који су из албанских шума одјекивали уочи несуђене посете…
Када смо чули да ће доћи Вучић, били смо усхићени. Неки три дана нису ни спавали. Жене су спремале погачу, филију, кифлице, пројанице, месо, колаче… Радовали смо се што ће нас први пут у историји посетити председник Србије. Не дадоше му Албанци. И показаше своје право лице и осионост. А никоме од њих не фали ни длака с главе – говори, више за себе, човек на тераси док тера димове цигарете.
Ту су и младићи Андрија Ковачевић и Данило Јокић. Завршили средњу школу, а посла нема. Ипак, храбре их, кажу, Вучићеве поруке.
Цело село претворило се у уво кад нам је причао преко телефона. Слушали смо га помно и у Митровици. Улио нам је наду да нас држава Србија неће запоставити и заборавити. Јер, јасно је да без помоћи Београда не бисмо ни опстали овде – причају углас.
Разочаран недоласком председника је и Милан Ковачевић, познат по томе што се својевремено обратио председнику Вучићу у Лапљем Селу са шајкачом на глави.
Хтео сам лично да захвалим председнику што је испунио сва обећања. Добио сам две краве и пет оваца, а потом се јавило још донатора – захвалан је Милан, којем су Албанци 1999. убили оца Милосава док је чувао стоку.
ВРТИЋУ И АЛБАНСКИ НАЗИВ
Поред основне школе која је добила име по првом учитељу Милуну Јакшићу, којег су на превару убили Албанци, у селу од установа постоје и амбуланта и обданиште.
Већини житеља смета што је дечјем вртићу дат и албански назив и што радници поред српских примају и плате из Приштине – нездовољни су поједини мештани.
ЛОШ ПУТ
Перед Бање, која броји око 40 српских домаћинстава са око 150 чланова у општини Србица, налази се Суво Грло, у којем живи 120 Срба, док их у суседном Црколезу, у општини Исток, живи мање од стотину. Овим селима најближи је Зубин Поток, али су због лошег пута углавном принуђени да одлазе до дупло удаљеније Митровице.
Аутор: Драгана ЗЕЧЕВИЋ
Фото:Новости
http://www.novosti.rs/