Ђорђе (Ђурађ) Кастриота, познат у историји као Скендербег, био је једна од најинтересантнијих личности балканске и уопште европске историје друге половине 15. века, храбар борац против османских освајача и исламизације,Србин кога су Албанци присвојили као свог националног хероја.- рекао је доцент др Борис Стојковски у четвртак увече на трибини у Културном центру Новог Сада.
Кастриоте су, објаснио је Стојковски, били једна од најважнијих феудалних породица. Управљали су подручјима која највећим делом данас припадају Албанији.О њиховом српском пореклу сведоче и две повеље које је издао један од дародаваца Хиландара Иван Кастриота Скендербег, отац Ђорђа Скендербега.
Иван Кастриота је био племића из породице Кастриот и мајке Војиславе која је била повезана са династијом Бранковића.
Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Константина и пет сестара, Мару, Јелену, Ангелину, Влајку и Мамицу.
Један од његове браће Репош, сахрањен је на Хиландару. На његовом гроб постављен је натпис „Репош Дука Илирски”.
Постоји на Хиландару и гроб Јоакима Кастриота.
Претпоставља се да је реч о Ивановом оцу који је пред смрт узео монашки постриг, мада је током свог живота мењао вероисповест у зависности од политичких савеза.
У Хиландару се налазе и остаци тзв. Арбанашког пирга, куле која је саграђена новцем Ивана Кастриоте.
Скендербегов отац Иван је променио вероисповест када је био у савезништву са Венецијом као католик и Србијом као православац..Иван је касније постао османски вазал крајем 14. века и османском султану је исплаћивао данак и војску (као у бици код Анкаре 1402. године).
Његов син Станиша је 1409. године постао османски талац.
Скенедербег је, заједно са својом браћом Репошом и Константином, касније послат на османски двор као талац и то је био данак у крви, систем који хришћанску децу претварао у муслимане и која су касније постајала османски официри.
Неки историчари мисле да је Станиша још као млад одведен тамо, али се то није догодило Скендербегу, јер је он тек са 18. година послат као османски талац од стране свог оца.
У то време је било уобичајено да месни племић, кога је османска војска поразила, пошаље свога сина на османски двор као таоца на неодређено време. На тај начин би султан имао контролу над облашћу где влада његов отац.
Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би се школовали у најбољим војним школама и били би обучавани да постану будући војни владари.
Историјски извори различито су називали Ђорђа Кастриоту. Скендербегом га је назвао један српски летописац током битке за Свети Град (данас гранични појас између Македоније и Албаније).
Највећи Скендербегов савезник био је напуљски краљ Алфонсо Аргонски. Звао га је „славним и моћним господином Ђорђем Кастриотом алиас Скендербегом”.
Млетачка република била је један од мецена антитурске Љешке лиге у којој су били и Кастриоте.
Међутим, после неуспешних напада на Бар и Улцињ, Млечани су Ђурђу Бранковићу,Стефану Црнојевићу и Албанцима понудили награду за убиство Скендербега.
Венеција је предложила Турцима да га нападну заједничким снагама, што су они радо прихватили, али то им није успело.
Година 1448. била је преломна. Скендербег је у савезу са Јанком Хуњадијем успео да истера Турске са Балканског полуострва.
Требало је да крене у помоћ Хуњадију, али деспот Ђурађ је четири године раније обновио српску деспотовину и на тај начин спречио Скендербега да продре ка Косово поље. Због тога је Скендербег пустошио земље деспота Ђурђа (западни делови данашње Метохије).
Скендербег је, затим, наставио исцрпљујућу борбу са Османлијама (опсада Кроје и Берата).
Крајем 1467. године оболео је од маларије, а у јануара 1468. године умро је на млетачкој територији. Претпоставља се да је имао између 63 и 65 година, што је за 15. век и за живот војсковође било дуговеко.
Да је Скендербег био Српске националности , говори нам један од најумнијих људи ондашње моћне Венеције ,још 1551.године ,тачније свега 83 године послије смрти Скендербега – Theodoro Spandugino (грч. Θεόδωρος Σπανδουγίνος), грчки хроничар (који је после пада Константинопоља 1453. дошао је у Венецију) аутор дjела: “I commentari di Theodoro Spandugino Cantacuscino gentilhuomo costantinopolitano, dell’origine de’ principi turchi, et de’ costumi di quella natione” (Lorenzo Torrentino, Fiorenza – 1551), као и многи други писани документи , два писма које је Скендербег упутио Дубровачкој републици 1450.године оба написана СТАРОСРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ , као и потврде да дубровчани могу несметано трговати на територијама које су биле под Скендербеговом влашћу, затим многе даровнице и шта све још.
Нигдје ниједног писаног документа којие је писао Скендербег на било ком другом језику ,осим Старосрпском.
Од 1480. године почиње рађање мита о Скендербегу.
Мартино Сегоно, католички бискуп из Улциња, поредио га је са Александром Великим. Биографија коју је 1508. године написао Марино Барлети донела је Скендербегу још већу, европску популарност.
Албанци су тек крајем 19. века, у периоду националног препорода, открили Скендербега и, како нису имали адекватне личности у средњем веку, почели су да га уздижу на ниво хероја своје нације – закључио је Стојковски.
СРЦЕ ОБИЛИЋА
На српској страни о Скендербегу су писали Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповићи Стеван Сремац.
Његош у„Горском вијенцу“ каже: „Скендербег је срца Обилића”.
Ј.С/
извори: Новости/Википедија/vojvodakucki.blogspot.com