Бујановачка села Велики Трновац и Лучане насељена су искључиво албанским становништвом, а близина Косова омогућила је да неки од мештана посао потражи у јужној српској покрајини. Већина мештана с којима смо разговарали каже да их не занимају ни Косово ни Србија уколико немају радно место, а тренутне изјаве политичара карактеришу као „политичке игре“, које се не тичу обичних људи.
Улице Трновца су у преподневним сатима готово пусте, тек понека група људи стоји и разговара. Њихове приче су о мукама обичних људи, о томе како платити струју и комуналије. Док им прилазимо, улицом пролази војно возило.
Мени су неки људи из централне Србије причали како у Трновац не сме да уђе ни војска ни полиција. Све је то демагогија, никоме нису у интересу сукоби. Србија је наша земља, а ми само желимо да, као њени становници, имамо сва права – прича Мурат Ифатми, док његови пријатељи климају главом.
Човек до њега додаје да не треба ни да их „припајају“ ни „одвајају“, већ само да им дају посао, а не да их користе за своје политичке обрачуне.
У оближњем кафићу младићи који ослушкују разговор гласно негодују и добацују да не вреди причати, јер нико не чује њихове проблеме.
Иако се мештани углавном жале на сиромаштво, грађевине које ничу у овом селу не остављају утисак немаштине.
У селу има око 8.000 људи, али много њих је по иностранству. Тамо раде и зарађују, а граде овде у селу, вероватно јер планирају да се једног дана врате. Овде немају посао и никакву перспективу – прича нам млађи мештанина, трудећи се да говори на српском, који није учио у школи, а није се дружио ни са Србима, па није имао где да га научи.
Групи се придружује средовечни човек који каже да политичари никад не питају народ шта стварно жели.
НЕМА СРБА
Од 2001. године, како су престали сукоби у овој зони, било је неколико спорадичних инцидената. Последњи Срби из Трновца су отишли још седамдесетих година прошлог века, а последњи Србин је напустио Лучане 2001.
Времешни Трновчанин Бајрами Фаиру седи испред џамије. Гледа, каже, беспослену омладину.
Мој прадеда, деда и ја живели смо од дувана, а сада тога нема, све су нам одузели. Политичари не гледају како живи народ, а нама је битно да имамо шта да једемо, да радимо и да зарадимо. Никоме не треба никаква тензија, у коју неки желе да нас увуку, као пре скоро две деценије – прича Фаиру.
Суседно село Лучане, на путу ка Гњилану, изгледа попут метрополе. Дечја игралишта, кафићи, уређена домаћинства, велики број вишеспратница, многобројне пекаре, ресторани… Али, осим неколико малишана, око поднева на улици није било никог.
За разлику од Трновца, Албанци у Лучану нису желели да разговарају са нама.
Углавном слежу раменима, кријући се од објектива фото-апарата и говорећи да не знају српски језик. Они ретки који су желели да прозборе покоју, одмахују руком и кажу да је то посао за политичаре.
Овај саобраћајни знак у Лучанима, који показује да се десно иде у правцу Бујановца, а лево ка Гњилану, својеврсни је симбол за Албанце – каже један млађи становник Лучана, и додаје да су срцем уз свој народ на Косову, али да и даље живе у Србији, као и да није сигуран како би се определио ако би га неко питао где жели да живи.
БОЈКОТУЈУ ПОПИС СТАНОВНИШТВА
Албанци годинама уназад бојкотују попис становништва.
Историјат (не)успелих покушаја почиње 1981, када је одржан попис у периоду демонстрација на Косову и Метохији, а те године талас демонстрација озбиљно је запљуснуо Бујановац, Прешево и Медвеђу, што се одразило на попис и бојкот који је уследио.
Следећи попис који је одржан 2002. године и у који се Албанци „куну“, такође је дискутабилан, јер су представници Срба указали на извесне неправилности.
Пошто је и попис 2011. године бојкотован, 2015. године урађена је такозвана процена становништва, која је показала да је на југу Србије у општини Бујановац тада живело 38.300 становника, у општини Прешево 29.600, а у општини Медвеђа 7.442 становника.
Процена није рађена према националној подели, али су ове бројке указале да је знатно мање становништва албанске националности.
Фото и текст Јелена Стојковић
http://www.novosti.rs