Бог види све и сваком плаћа по заслузи, а враћа до деветог колена! Ово је страшна порука којом је Слободан Милошевић из Хага практично проклео сведоке који су лагали у процесу против њега, али и оне који су га изручили Трибуналу на Видовдан 2001. године.
ВЕЛИКА НЕПРАВДА
Клетву која леди крв у жилама бивши председник СРЈ изрекао је током разговора са генералом Милошем Ђошаном, који је током НАТО агресије 1999. на Косову био командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО.
Према Ђошановим речима, било је то 30. септембра 2005. у Милошевићевој просторији за рад у Схевенингену, где је генерал стигао у својству сведока одбране. Тада су се видели први пут.
– Генерале, упамтите добро, ја сам овде и ни ви ни други сведоци ме одавде не можете извући. Немојте на било који начин, у жељи да помогнете мени, довести себе у незгодан положај. Говорите истину и то ће бити сасвим довољно! Бог види све и сваком плаћа по заслузи, а враћа до деветог колена – поручио је Слоба, а сведочи Ђошан, у ауторском тексту у магазину Збиља.
За наш лист Ђошан је јуче поновио оно што је написао и додао:
– Милошевић је био мој врховни командант и ја сам у то име на суду сведочио само истину. Не мора човек да буде велики верник да би призвао бога у помоћ. Волео бих да је све оне на које је мислио када ми је изговорио ове речи стигла нека божја правда, која би морала да поравна рачуне са неправдом његовог робијања у Хагу.
Помињање бога и проклетства до деветог колена адвокат и блиски Милошевићев пријатељ Тома Фила тумачи као Слобину свест да се све плаћа и све се враћа.
– Слободан је веровао у бога, можда не сасвим, као што пише у Библији, али је био верник у неком реалистичном смислу. Па прво што је рекао кад су га изручили Хагу било је: „Да ли ви знате да је данас Видовдан?“ А они који су то урадили и наводно веровали у бога, као што су Ђинђић, Живковић, Батић и компанија, њима ништа није сметало да на такав велики празник испоруче свог председника противно одлуци Уставног суда. Није хришћански да уопште помињем све то, међутим, свима је већ познато како су неки од тих људи завршили своје животе – каже Фила.
ЗЛОТВОРИ СВОГ РОДА
Генерал Винко Пандуревић последњи је који је Милошевића видео живог у Хагу. Он за Српски телеграф истиче да га не изненађују овакве речи јер је Слоба био склон директном приступу.
– Милошевић је инсистирао да сви сведоци говоре само истину јер је мислио да истина не може никако да буде на нашу штету. Иако никада није присуствовао богослужењима на које смо имали право у Хагу, веру је разумевао на свој начин. Сваки човек, па и Милошевић, кад дође у установу као што је Хаг, призове бога у неком моменту. Ово је била Слобина опомена, очигледно не узалудна јер добро знамо да су многи који су се огрешили испаштали – истиче Пандуревић.
Веселин Шљиванчанин, који је много времена провео са Милошевићем у Хагу, за Српски телеграф потврђује да је Милошевић на многе био огорчен.
– Знао је он врло добро ко му је направио сва зла и када сам дошао у притвор, рекао ми је: „Ето, мој Шљиво, и тебе злотвори овде доведоше.“ Када смо одлазили заједно у шетњу, умео је да ми каже: „Па боље је три дана живети како ми хоћемо, а не десет година понизно и да будемо издајници и злотвори свога рода“ – присетио се Шљиванчанин.
Како су окончали животе неки од актера из тог времена:
МИЛАН БАБИЋ – бивши председник РСК и сведок против Слобе у Хагу
Обесио се 2006. у ћелији у Трибуналу
ВУК ОБРАДОВИЋ – потпредседник Ђинђићеве владе
Умро од рака 2008. године
ВЛАДАН БАТИЋ – бивши министар правде
Преминуо 2010. после тешке болести
ЗОРАН ЂИНЂИЋ – премијер
Убијен 2003. године хицем из снајпера испред Владе Србије
Хронологија
– Оптужница против Милошевића подигнута у мају 1999. године
– Ухапшен 1. априла 2001.
– На Видовдан исте године изручен Трибуналу у Хагу
– Суђење почело 12. фебруара 2002. године
– Судско веће 24. фебруара 2006. одбило да га привремено пусти у Москву на лечење
– Два дана пре смрти у разговору са адвокатом Зденком Томановићем и Момиром Булатовићем изразио сумњу да га трују и преко адвоката послао писмо о томе Русији
– Умро у притвору у Схевенингену 11. марта 2006.
Г. МИТРОВИЋ – И. ЖИГИЋ