КАДА наредне седмице у Загребу буде премијерно приказан филм Небојше Слијепчевића „Србенка“, који говори о свирепом убиству породице Зец, Томислав Мерчеп ће завршити одмор у бањи у Крапинским Топлицама и наставити да издржава затворску казну!
Како ће хрватски десничари дочекати филм који говори о једном од најстрашнијих догађаја деведесетих тешко је прогнозирати, али радикализација која буја из дана у дан сигурно неће допринети да награђени документарац са филмског фестивала у Сарајеву буде примљен на прави начин.
Човек који је наређивао убиства Михајла, Марије и Александре Зец, ратни злочинац Мерчеп, сигурно није свој привилеговани боравак у бањи, уместо у затвору, искористио за кајање, а тешко да ће филм бити повод и да се са страшном прошлоћу суоче његови саборци, „мерчеповци“, који су хладно ликвидирали и дванаестогодишњу девојчицу.
Све је почело 8. децембра 1991. године када је „преки суд“ са Мерчепом на челу закључио да је имућни загребачки месар Михајло Зец заправо српски шпијун. Наводно су пратили његово кретање и било им је невероватно да „један Србин“ прима у свом стану пријатеље, који, ако су Срби, шта могу друго да буду него шпијуни и непријатељи.
У свом штабу Мерчеп и његови припадници специјалне полиције одлучили су да га треба ликвидирати. Петоро наоружаних младића дошли су у црвеном комбију у 23 часа пред Михајлову кућу и почео је масакр. Хладнокрвно су га извукли из куће и убили пуцњем у потиљак.
ЋУТАЊЕ УМЕСТО ПРАВДЕ
О овом монструозном злочину у Хрватској се ћути, сви све знају али нико ништа не прича. Поступак је обустављен још у фази истраге, а тек када је Амнести интернешнел почео да притиска Хрватску, поново су ухапшени они који су убили три члана породице Зец.
У кући је била и Михајлова супруга Марија која је кувала ручак за децу. Александра, Душан и Гордана су спавали, бука је пробудила само Александру. Из куће су истрчале Марија и Александра, девојчица у пиџами, а убице, Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић одмах су их везали и угурали у комби који је одјурио према Сљемену.
Тамо су мајку везали за столицу, а малој Александри у уста угурали крпе. Двојица су почели да копају јаму близу планинарског дома и до тог места довели прво несрећну жену којој су пуцали у главу, да би у тело испалили и неколико метака из пушке. Чизмом је мртво тело један од убица гурнуо у јаму.
Одмах након тога су извели и девојчицу. Стајала је у хладној сљеменској ноћи када је почео да пада и први снег и оклизнула се на свом последњем путу, до јаме где је већ лежала њена мртва мајка. Један од убица стргао је део пиџаме да јој прекрије очи. Јуначина који се зове Муниб Суљић девојчици од дванаест година испалио је шест хитаца у главу и тело бацио у јаму. Пуцали су и по мртвим телима.
Убице су ослобођене јер полиција и суд нису поштовали процедуру. Тек је Мерчеп у пресуди Врховног суда Хрватске споменут као онај ко није спречио та убиства, а један од убица Синиша Римац постао је телохранитељ министра одбране Гојка Шушка, да би 1995. добио и од тадашњег председника Туђмана одликовање.
– Овај злочин једно је од најсрамотнијих поглавља новије хрватске историје. Починитељи су били припадници специјалних полицијских снага који су ослобођени због процедуралних грешака – каже Зоран Пусић, председник Антифашистичке лиге Хрватске, а недавно је у ТВ календару „на Хрватској“ телевизији речено како је убиство Александре Зец „медијски предимензионисано“.
Праву истину ко је и зашто штитио убице и како су таква убиства уопште могла да се догађају сигурно никада нећемо да сазнамо. Поготово не сада када још једног убицу, Мирка Норца, који је хладнокрвно убио жену и покушао да убије младића, поздрављају на скуповима на којима су и хрватски министри, а инжењер смрти Томислав Мерчеп лета проводи у бањама уместо у ћелији.
САМО неколико дана пошто је швајцарски лист „Тагес анцајгер“ пописао све „бламаже“ хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, норвешки дневни лист „Дагсависен“ у чланку „Хрватски духови“ наводи да је Хрватска – због подивљалог национализма и усташког ревизионизма – постала „проблематично дете Европске уније“.
Лист констатује да су у Хрватској јаке снаге које желе да „ревидирају прошлост и очисте НДХ, која је била фашистичка држава и подржавала нацистичку Немачку током Другог светског рата“. Лист подсећа и на „злогласну изјаву Фрање Туђмана“ да му је драго што му жена није ни Јеврејка, ни Српкиња.
Наводи се да националисти и ратни ветерани упоређују НДХ и рат за независност Хрватске деведесетих, па не изненађује што се данас у Хрватској користи усташки поздрав „За дом спремни“.
Истиче се и да националистичке снаге показују гађење према онима који желе помирење и решавање хрватских ратних злочина иако је, како процењује лист, већина Хрвата и Срба у земљи уморна од сукоба. Истиче се да је Католичка црква кључан актер у таквим националистичким политикама.
Аутор: Ј. Керблер