Реч је, по оцени Тањугових саговорника, о идеји која се заснива на последицама исцртавања граница локалне самоуправе на КиМ које је трајало до почетка 1960-их, када су тамошњим општинама и срезовима припајана места која су заправо припадала централној Србији.
„Тачи би да тргује територијом српске државе“, каже за Тањуг др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју и додаје да је исцртавање границе северног Косова почело након доношења уставних закона 1953. године и да је у тој административној реформи, која нема везе са Александром Ранковићем, Косовска Митровица ојачана општинама као што су Лешак, Зубин Поток и Лепосавић.
„Њима су тада припојене месне заједнице из три среза у Србији – Копаоничког са седиштем у Брусу, Дежевског са седиштем у Новом Пазару, те Студеничког са седиштем у Рашкој“, каже Павловић.
Он додаје да су села са апсолутно српским становништвом припојена општинама које су припадале Косовскомитровачком срезу, а атари тих села су постали границе. То је правдано тиме да треба ојачати општине, али те границе су биле само административне, не и државне“, закључује историчар.
Научни сарадник Института за савремену историју Миомир Гаталовић истовремено објашњава да је простор Косова и Метохије уређен крајем 1959. године, након седнице Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Србије 12. септембра 1959. године на којој је Слободан Пенезић Крцун објавио да на КиМ треба укинути срезове и формирати општине.
Тој идеји се придружио и Стеван Дороњски уз образложење да би то побољшало положај националних мањина, пре свега Албанаца на КиМ.
Гаталовић наводи да је првобитна идеја била да се формирају два велика среза – Косово и Метохија, али да је одбачена и да је на крају на КиМ формирано 28 општина.
Нова територијална подела ступила је на снагу 1. јануара 1960. године, а КиМ је било подељено на следеће општине: Витина, Вучитрн, Глоговац, Гњилане, Дечани, Ðаковица, Гњилане, Драгаш, Зубин Поток, Исток, Зјум, Качаник, Клина, Косовска Каменица, Косовска Митровица, Лепосавић, Липљан, Малишево, Ново Брдо, Орлане, Ораховац, Пећ, Призрен, Приштина, Србица, Сува Река, Урошевац и Штрпце.
Гаталовић појашњава да је новоформирана општина Лепосавић тада проширена додавањем катастарских општина које никада нису припадале Косову и Метохији већ су биле у саставу срезова централне Србији.
Тада је, каже, најмање 190 квадратних километара централне Србије припојено КиМ. То су села и насеља Белуће, Бербериште, Бистрица, Баре, Бело Брдо, Борова, Врачево, Гувниште, Доњи Крњин, Земаница, Исево, Лешак, Миоковиће, Остраће, Постење, Поткомље, Рватска, Требиће, Цхирковиће и Црнатово.
Гаталовић каже да се у историјским изворима могу пронаћи два објашњења зашто су насеља из три среза у централној Србији прикључена јужној покрајини.
Према првој верзији све је урађено на инсистирање Петра Стамболића да би победио на изборима за делегата.
““Историчари нису сагласни са тим, јер је и без тога у једнопартијском систему њему била осигурана победа на изборима. На територији која је додата КиМ већинско становништво било је српско, а према другој теорији промена је урађена да би становници гравитирали према Косовској Митровици и лакше долазили до посла““, каже историчар.
Професор социологије на Универзитету у Приштини Јован Бажић, који је рођен у Белом Брду које је 1960. године припојено косовској општини Лепосавић, каже да је народу припајање тих територија образлагано економским разлозима.
““Рудник у Белом Брду припадао је “Трепчи“, али територијално није био на КиМ. Становништву је говорено да ће технолошки систем боље функционисати и да ће они више зарађивати и имати бољи стандард пошто је КиМ тада имало повластице у улагањима, социјалној заштити, образовању…““, навео је Бажић.
Он подсећа и на интервју Едварда Кардеља из 1954. у којем је рекао да се у територијалним променама држава неће руководити критеријумима територијалних него технолошких целина да би се убрзао економски развој земље.
Блажић наводи да су се житељи насеља прикључених КиМ суочавали са разним апсурдима након нове територијалне поделе.
Присећа се да су 1980-их година, када је Копаоник погодио јак земљотрес, мештани који су радили у руднику Бело Брдо, али су живели на супротним странама Копаника, примали различите износе помоћи и имали различита социјална права.
““Једна страна Копаоника припала је КиМ, а друга остала у централној Србији. Улаз у рудник је у Белом Брду, а излаз у Заплању које припада општини Брус““, објашњава Блажић.
Тачијева идеја коју је данас пренела „Коха“, већ се помињала после разговора Александра Вучића и Хашима Тачија у Алпбаху о могућем компромису за решење за косовски проблем. У спекулацијама шта би тај план о разграничењу или корекцији границе конкретно предвиђао, бечки „Стандард“ је, рецимо, навео да би то “ биле граница, које је Косово имало између 1950. и 1954. године“.
У вести, коју су пренели и други израелски медији, Дзерузалем пост се позива на приштинску агенцију Косова прес, која наводи да је Тачи то казао у интервјуу телевизији „Визион Плус“ у Албанији, који је емитован прошле ноћи.
„Уколико би Израел признао Косово, ја бих отворио косовску амбасаду у Јерусалиму“, рекао је Тачи.
Наводи се да је он додао, у вези с одлуком председника САД Доналда Трампа да пребаци амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, да „Косово никада не би гласало против америчких интереса.
„Односи Републике Косова са САД су изванредни. Ја сам се састао са председником Трампом и његов приступ нама исти је као и у случају претходног председника. САД стопостотно подржавају будућност Косова“, тврди Тачи.
На сајту албанске телевизије „Визион Плус“ може се прочитати део интервјуа који је Тачи дао новинару Сокољу Баљи, у емисији „Real story“, у којем понавља да је корекција граница једини начин да Србија призна Косово и да она не укључује приступање Прешава, Медвеђе и Бујановца Косову, али ни то да северни део Косова буде део Србије.
Део који се тиче односа са Израелом на сајту те телевизије није могуће пронаћи.