Можда нисте знали, али најлепше грађевине Београда дело су руских градитеља. Повести било какав разговор о архитектури српске престонице немогућ је без једног имена- чувеног руског архитекте Николаја Краснова.
Влада Србије (фото :Лола Ђорђевић)
Данас, када је Влада Србије организовала отворен дан за посетиоце, малобројни су могли прошетати једним од његових најлепших дела.
Давне 1926 на месту садашње зграде Владе Србије започета је градња Палате Министарства финансија Краљевине Југославије.
Палата има основу у облику квадрата са пространим унутрашњим двориштем. Ентеријер је решен у складу са својом наменом. Изразита ликовност фасада огледа се у богатству декоративне архитектонске пластике, мноштву детаља, простудираном односу маса.
Карактеристична доминантна позиција зграде наглашена је куполом, на коју је постављена бронзана скулптура – персонификација Југославије Аутор ове скулптуре, као и слободне статуе Занатства, Меркура, Индустрије и Плодности са рогом изобиља, био је истакнути вајар Ђорђе Јовановић.
Симболика мотива је условљена самом делатношћу институције, којој је објекат првобитно био намењен.
Зграда је зидана у пероду од 1926 до 1928 године. Десет година касније, дозидан је још један спрат, чиме се зграда савршено уклопила са суседним здањем које је такође дело истог мајстора.
Наиме, прекопута зграде Министарства налазила се још једна „лепотица архитектуре“- Палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода која је најмонументалнији и просторно најобухватнији објекат који је Краснов извео на нашим просторима.
Поред пројекта зграде Краснов је саставио и програм за израду скулптура, које симболизују делатност установа смештених у овој згради. Данас је у овој палати смештено Министарство иностраних послова Републике Србије
Својим невероватним стваралачким даром, естетским осећајем за урбанистички склад и високим естетским идеалима, Краснов је Београд између два рата претворио у град, чијим су грађевинама могле позавидети европске и светске метрополе.
Ауторским третманом хералдичке декорације на фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре
Николај Краснов је рођен 23. октобра 1864. у Подмосковљу, а студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је на Московском уметничком училишту. Ову престижну школу Краснов је уписао са свега 12 година, а школарину је успевао да плати учествујући и побеђујући на бројним конкурсима.
Након десетогодишњег школовања, одлази на Крим и постаје Главни градски архитекта Јалте. Истакавши се својим радом и умећем у изградњи палата, пресецању канала, уређењу обале и улица, Краснов је привукао пажњу цара Николаја II, тако од цара добија задатак да му сагради летњиковац – Ливадијски дворац.
Ово здање и данас представља велику туристичку атракцију, а историјски је значајан јер је у њему 1945. године одржана Кримска конференција, на којој су Черчил, Рузвелт и Стаљин одредили даљу судбину читавом свету.
Након изградње овог велелепног здања Краснов постаје архитекта руског царског двора, а две године касније добија и звање академика архитектуре петроградске Академије уметности.
После Октобарске револуције, као и многи његови сународници, и Николај Краснов је био принуђен да напусти домовину. 1919. године је стигао на Малту, где је са породицом живео у избегличком кампу. За хлеб је зарађивао сликајући аквареле за ситан новац.
На позив Савеза руских инжењера и технолога у Краљевини СХС, Краснов 1922. године, долази у Србију, где ће остати до смрти. Након тешког живота у избеглиштву, Краснов се запошљава у Архитектонском одељењу Министарства грађевина и коначно добија прилику да покаже сав свој раскошан таленат.
Тешко је набројати сва дела руског архитекте, па ће мо набројати тек нека од њих.
Поред поменуте две предивне грађевине, Краснов је заслужан за изглед Зграда Архива Србије, Моста краља Александра I(данас Бранков мост), ентеријера Старог двора на Дедињу, обнове цркве Ружице,позоришта Мањеж(данас Југословенско драмско позориште.зграде Државног савета(данас Министарство финансија), Спомен-костурнице на Виду која спада у најзрелија остварења српске меморијалне архитектуре у периоду између два светска рата.
Иза њега су остала и многа започета а не завршена дела
Николај Петрович Краснов преминуо је 8. децембра 1939. године у Београду. Сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља.