Осма седница је била истински почетак владавине Слободана Милошевића. Један „обичан унутарпартијски обрачун“ на ком је Милошевић срушио и у политичку историју послао свог кума и дотадашњег заштитника Ивана Стамболића, као и тадашњег првог човека партијске организације Београда Драгишу Буцу Павловића, убрзо је у историји заузео место прекретнице за ружна времена која ће доћи.
Посебно се апострофирало да је тај Милошевићев последњи корак у доласку на власт, био уједно и први корак у распаду Југославије. И често се постављало питање да ли је могла да се сачува Југославија да је Осма седница имала другачији исход. У то време док се Милошевић Србима још увек обраћао са „другарице и другови“…, пише Недељник.
Милошевић је тада повукао један неочекивани потез, увео је телевизијске камере.
Жестоки обрачун у државном врху Србије, а он је пустио да грађани Србије могу да гледају. Седница је почела 23. септембра у касним послеподневним часовима, а завршена је 25. септембра у раним јутарњим сатима.
И све је то било на телевизији.
Милошевић је то урадио зато што је у типичном комунистичком маниру пре тога ‘завршио посао’ и припремио исход те седнице.
Драгиша Буца Павловић, шеф београдске партијске организације, био је главна Милошевићева мета на Осмој седници. Он је на том месту наследио управо Слободана Милошевића. Павловић је 11. септембра осудио српски национализам када је изговорио чувену реченицу о „олако обећаној брзини“ и рекао да запаљиве речи не доносе ништа осим пожара.
Већ 14. септембра уследио је напад на њега у тексту ‘Олаке оцене Драгише Павловића’ објављеном у Политици експрес.
Истога дана Иван Стамболић је пред делегатима српске Скупштине образлагао предлог Председништва да се приступи промени републичког Устава. Милошевић је седео у првом реду, у друштву генерала Николе Љубичића.
Драгиша Павловић и Иван Стамболић покушавају да се одбране. Павловић 17. септембра одржава седницу Градског комитета у проширеном саставу, где је добио подршку. Већина људи је на његовој страни, али многи се колебају.
„Остаје упамћен пример Александра Бакочевића и Драгана Томића који су 17. септембра подржали Павловића, а на Осмој седници Милошевића. За разлику од њих, Радош Смиљковић, Јагош Пурић, Слободанка Груден, Душан Митевић, Слободан Јовановић, Зоран Тодоровић Кундак и Снежана Алексић одмах су подржали Милошевића“, наводи и историчар Коста Николић.
Пре окршаја са Драгишом Буцом Павловићем и Иваном Стамболићем на чуивеној Осмој седници, Слободан Милошевић је претходно одрганизовао 18. и 19. септембра преломну затворену седницу Председништва ЦК СКС у проширеном саставу Председништва, са председницима регионалних комитета, водећим функционерима републике, представницима покрајина, председницима комисија Централног комитета и представницима федералног врха…
То је седница трајала је 23 сата, а у дебати је учествовало 49 говорника. Председништво је одлучило да предложи Централном комитету да се Драгиша Павловић разреши дужности члана Председништва ЦК. За тај предлог гласало је 11 чланова, а четворо је било против, уз петоро уздржаних. Да је један мање био „за“, не би било већине.
На тој затвореној седници ствари нису биле толико изгледне за Милошевића. Зато се и наводи да је то заправо кључна тачка његовог доласка на власт, када је историја можда могла да оде у другом смеру.
У неким тадашњим органима, као у Председништву РК ССО Србије, за одлуку било је потребно да гласова ‘за’ буде више него оних који су ‘уздржани’ и ‘против’. Ако се то правило примењивало и у Председништву ЦК СКС, онда је практично Милошевић на тој седници победио за само један глас.
„На тој затвореној седници један глас је одлучио. Историја би се другачије писала. Видите шта један глас одлучи. Та седница је дуго трајала. Иза поноћи зове ме Момчило Баљак да ми јави: Буцу ће протерати из Партије, тебе у Сибир… Ту је све одлучено. Све после је био шоу за публику“, испричао је за актуелни број Недељника Радмило Кљајић, у то време један од најближих Стамболићевих и Павловићевих сарадника.
Недељник