Застава царске Русије на врху Кајмакчалана: Уз „Тамо далеко“потомци славних предака до најсветијег места сваког Србина (ФОТО)

На пут којим се ретко иде, упутила се дружина одважних људи – Јелица, Милена, Према, Бобе, Куша, ЧикиМикиМаус, Чеја, Милан, Ружа, Рајко и Гроф. Све је почело у марту, када се Милану јавила идеја о одласку на Кајмакчалан за јубилеј стогодишњице пробоја Солунског фронта.

У наредних шест месеци, екипа се полако окупљала, иако је свако имао обавезе, ово је био позив који се не одбија. Направили смо и дресове само за ту прилику и кренули пуног срца и поносите главе, да се поклонимо у част наших предака и њиховог безграничног жртвовања за слободу и отаџбину.

У петак 14.09. раном зором, спаковали смо торбе и бицикле и упутили се у Појате, где су нас чекали наши драги пријатељи Према и Рајко. С три аутомобила и у пуном саставу, путовали смо у Битољ, некада главни командни центар српске војске. Тамо су нас дочекали дивни домаћини Јованка и Раде и угостили нас у свом топлом дому.

Како смо стигли у поподневним часовима, предвече је било резервисано за обилазак, некада старог српског града, Битоља и његових знаменитости. Вече је већ замакло, нас је сустизао умор од дугог путовања, па смо одмах заспали.

Субота, дан када смо бициклама возили 30 километара константном узбрдицом, под нагибом од 7-14%, на 2. 000 метара надморске висине, и температурним варијацијама, од 8 степени на врху до 35 степени у подножју. Ваздух је био ређи, било је мање кисеоника, зној је лио с наших чела, мишићи су пуцали и снага била на измаку, али смо стисли зубе и ишли напред.

У раним јутарњим сатима, под пуном опремом, аутомобилима смо кренули за Арнису, варошицу на северу Грчке, одакле смо пут ка врху наставили бициклама бициклама, нашим верним коњима. На самом старту смо се фотографисали сви заједно, за успомену на лепе тренутке.

Нажалост, Милан, идејни творац овог путовања, из здравствених разлога није могао да вози с нама, али нам је био подршка током целог пута.

Певали смо патриотске песме „Тамо далеко“, „Марш на Дрину“, „Војвода Степа на коњу јаше“, и нисмо дозвољавали да нас савлада страх од затрашујућег погледа на огроман масив планине Ниџе.

Већ у првим километрима, планина нам је задавала озбиљне муке, на узбрдици од 11%, што је био први тест за наше мишиће. У наредних 25 километара направили смо неколико пауза да се окрепимо, а ту је био и Милан да нас бодри.

Како је висина бивала све већа, тако се пред нама отварао прелеп поглед на Арнишу и Островско језеро. Природа и њене лепоте оставиле су нас без даха и очаравајући спој флоре и фауне. Већ после 1.800 метара надморске висине, предивне шуме, пејзаж су смениле непрегледне ливаде и пашњаци на којима су пасли коњи, краве и овце.

На 26. километру дошли смо до ски центра и хотела. Ту престаје асфалт и у наредна четири километра ишли смо земљаним путем с пуно камења и колотразима. Како је нас друг Чеја припадник Војске Србије, знали смо да ће се са Зејтинлика на Кајмакчалан упутити и група српских специјалаца, припадника 72. специјалне бригаде Војске Србије, који су бициклама ишли стазама Солунаца.

Срећа је учинила своје и срели смо се ненадано и на правом месту. Разменили смо утиске, направили неколико фотографија и пожелели једни другима срећан пут и, ако Бог да, да се видимо поново.

До врха нам је било остало још мало, а никад теже није било. Са мањком кисеоника и на измаку снаге, морали смо да правимо чешће паузе. Када смо угледали крст на крову капеле, очи су нам засијале, срце заиграло, као да у грудима тутње топови.

Последњим атомима снаге, стигли смо до другог по реду најсветијег места за сваког Србина, Кајмакчалана.

Емоције које су саме навирале, што од умора, бола и сећања на стравична страдања и голготу српских војника и народа, натерале су неке од нас да пустимо сузу и препустимо се осећањима која су нас преплавила.

Настао је мук, чудна тишина, хиљаду мисли и осећања. Запалили смо тамјан и свећу у спомен-цркви и прекрстили се. Слабо је ко говорио. Светост тог места терала нас је да у тишини тугујемо, али и да будемо поносни што припадамо јуначком народу.

Од 57 застава пукова српске војске, ниједна није пала у руке непријатеља, што је јединствен пример у свету.

На том месту расте и ендемска врста цвећа названа по краљици Наталији, Наталијина рамонда, која сасвим осушена, поново оживи уз неколико капи воде као што су се српска војска и држава дизале из пепела у Првом светском рату.

Носили смо заставе Србије, Републике Српске, императорске породице Романов, којој дугујемо највише захвалности, и заставу Швајцарске у част великог српског пријатеља Арчибалда Рајса.

Царска Русија, иако је имала своје унутрашње проблеме, дала је ултиматум чланицама Антанте да помогну и евакуишу исцрпљену српску војску. Сама албанска голгота учинила их је костурима и духовима.

Дуж ове путање, животе је оставило више десетина хиљада војника, измучених зимом и глађу. Свети мученик цар Николај ИИ, спасао је српски народ, жртвујући свој народ и царску круну.

Арчибалд Рајс је изразио жељу да, када умре, срце му оставе на Кајмакчалану, јер оно тамо припада.

Да је то место само по себи необично и да се догађају чуда, сведочи и то да смо видели врапца на 2. 524 метара надморске висине. Постајало је хладно и сунце је брзо залазило, па смо пожурили да се вратимо у Арнишу. Веома лош пут, велика стрмина, али и еуфорија учинили су да нам падне концентрација, али смо срећом прошли без повреда. Пријао нам је спуст, постизали смо и велике брзине, адреналин је радио своје.

Арниши смо се обрадовали, али смо се одмах аутомобилима упутули у Битољ. Тамо су нас дочекали домацини с традиционалним македонским специјалитетима,а иза нас су остали само празни тањири. Није много просло, сви су се разбежали по собама и ставили главе на јастук.

Недељу смо искористили за обилазак Охрида, пловидбу језером, обилазак манастира Свети Наум и Галичице. Врхунац тог дана била је прослава рођендана наших другара, Милене и Руже. Неочекивано, задесили смо се на македонској свадби, где смо у току вечери заједно славили и рођендане наших сабораца. Те вечери се играло, падало испод стола и плакало од смеха, фењери су се носили на глави, играло се коло.

У понедељак смо кренули кући, а стигли смо у касним вечерњим сатима.

Неколико дана касније, одлучили смо да дочекамо припаднике војске Србије и да им се придружимо у вожњи до Скупштине. Било им је драго што нас поново виде, јер ово изненађење нису очекивали.

Ово путовање оставило је печат на нас, а сећања се неће избрисати до краја живота. Споља одрасли људи, а деца у души. Нека тако и остане заувек.

Гроф Озриниц Чевљански

уредила : Лола Ђорђевић