Интересовање људи и медија за стање у војсци одавно није било веће. Нажалост, често су те вести и приче смо део онога о чему се ћути, и врло мало прича.
Новине пишу о набавци моћног оружја, улице се затварају због војних парада и промоција нових класа кадета Војне академије. Али, оно чега готово и нема у медијима, јесте какво је стање појединца у војсци и шта он доживљава.
Војска је устројена хијерархија у којој влада одређени завет ћутања. Када појединац устане и каже какво је стање ствари, онда то постане вест.
Некада мајор Војске, а данас возач камиона Драган Глигић је 1991. године отишао на служење војног рока и после само неколико месеци нашао се у ратној зони. Са основним знањем о војсци, немогуће је да се не бојите да будете у рату, али страх се потисне и живите тај живот са саборцима, каже Глигић.
Његова јединица ЈНА је послата на данашњу територију Републике Хрватске и као држављанин СФРЈ није знао за шта се бори и шта тачно чува. Ипак, дао је заклетву тој држави и повиновао се томе. А светски медији су припаднике ЈНА представљали као српске агресоре на територији Хрватске.
Једна од првих битака у којима је учествовао била је битка за касарну Логориште, где је од Зенги требало да спасу војнике који су ту били опкољени. Људи су у касарни били изнурени, уморни, у тешком стању.
Драган је ту затекао и војника Исмета Реџепова, војника из Македоније, иначе Турчина по националности, који је био тотално дехидриран и није могао ни да се помери. Драган није желео да га остави и успео је да га спасе.
Дуго нису били у контакту, нису се видели од 1992. године. А онда су се овог лета, после толико година, срели на једном одморишту за камионџије у Истанбулу. И Исмет вози камион. Срели су се, изљубили, Исмет му је рекао да га никада није заборавио. Било је дирљиво, мало су и сузе кренуле, пресрећни што су се срели.
Пуковник у пензији Миодраг Шашовић, Драганов претпостављени у војсци, каже да се Драган, чим је дошао у његову јединицу, наметнуо као вођа. Често је замењивао командира у батерији и људи су му веровали. Са сигурношћу, каже тврди, да Драган не треба да буде возач камиона, јер је он официр, лидер, човек од поверења, цењен и друштво треба да искористи његове потенцијале. То су на пример Сектор за ванредне ситуације, Службе за спасавање, негде где би могао да да свој пун допринос.
Драган је уписао Војну академију када је већ имао ратно искуство. Каже, зато што је волео војску, веровао у њу и њене вредности.
“Када чујете химну, то је осећај који вас тера да живот за државу дате“, каже Драган.
На Косово је отишао 1997. године, и први сусрет му је био са 549. моторизованом бригадом. Он је био официр Војне полиције и то му је била посебна част и драж. У ваздуху се осећало да ће бити рата.
Оно што су у медијима називали терористичким групама, заправо су биле озбиљне јединице са сто и више људи и Драган каже да је много људи погинуло у борбама са тим јединицама, а не – како се преносило у јавности, у снабдевачкој колони или спорадичној пуцњави.
Његовој јединици је једна од првих битака била борба за Ораховац. 25. јула је био део јаких борби са шиптарским јединицама, према Малишеву, врх Троја.
Добио је задатак да, као командир вода са 20-ак људи, заузме тај врх и упао је у заседу. Није успео да га заузме, јер је противник био бројнији. Тада је у борби погинуо његов колега официр и тешко му је што су медији после преносили да је тај човек погинуо у снабдевачкој мисији, јер то није истина. Погинуо је у борби, раме уз раме са Драганом. И наглашава да се они нису борили против Шиптара, већ против тероризма.
Касније је учествовао у борби за спасавање карауле Горожуп. Он је био распоређен на суседној караули Ликен. Тада је видео како буквално камен гори.
НАТО је покушао да уђе копнено на нашу територију, али захваљујући одважности и храбрости свих наших војника, нису у томе успели. Драган каже да су тада тамо бранили Србију.
Кумановски споразум је за Драгана као војника и његове саборце значио пораз, тачније капитулацију. Сви су били спремни да погину, да би одбранили Србију, а овако је дата на тацни.
Војска ту, каже, није изгубила ни битку ни рат – неко је за зеленим столом одлучио да се војска повуче. Народ мора да зна да војска није изгубила и да НАТО чизма није ушла.
Народу није знао да објасни да ли ће их КФОР сачувати, али је знао да неће бити добро када се војска и полиција повуку.
После Косова, ванредно је унапређен, у чин поручника. Није му то значило, каже, због више плате, јер то скоро да није ни била, нити стана, који није добио за 21 годину службе у војсци. То је просто велика част.
Драган је 5. октобра 2000. године у два ујутру добио наређење да са својом јединицом – а био је командир чете војне полиције за специјалне намене, помогне МУП у блокирању дела ауто пута, како би спречили народ са југа Србије да стигне до Београда. Требало је да изврши наређење, без поговора. У пуној ратној опреми, против голоруког народа. Задужили су и хемијска средства. Да је нешто употребио, каже, не би било живих. Драган и његова јединица носили су фантомке, јер ње желео да га његов народ препозна. Војник је вршио наређење, са којим се лично није слагао. А онда није стао у кордон, није употребио ни једну палицу, јер није могао да удари на свој народ. Склонио је све своје војнике, избегавао да се јавља на моторолу и мобилни, није желео да слуша даља наређења. Извео је војску и тако извршио директно наређење, али није желео да употреби силу.
Глигић је 2001. године други пут ванредно унапређен у чин капетана. И поред свега тога, капетан Драган Глигић се одлучује да у мају ове године, проговори о војсци јавно. Дао је оставку јер и поред свих одличних оцена, већ десет година не може да напредује, а неки које је он својевремено хапсио, данас су пуковници.
У оставци је написао: “Војник више није војник, већ једно обично пискарало и радник на обезбеђењу круга. Данас, када долази високи војни званичник у посету, уместо да поносно стоје, војници морају да се склањају. Многи о мојих колега су се огрешили о закон и поштење, а за то само напредују у каријери. Наша примања су сведена на минимум, а све под изговором да је држава у тешкој финансијској ситуацији и да морамо да се солидаришемо са народом.
Ако је заиста тако, зашто се и сам државни врх не солидарише? Не осећам се више као припадник оне силне војске која се снажно и јуначки понела према НАТО окупатору и коју нико није могао да покори док је бранила своју отаџбину, јер ми резервну немамо. Зато захтевам да се донесе наредба о престанку професионалне војне службе, у складу са законом”.
Колегама и надређенима је рекао да не покушавају да га зову на разговор, јер је одлука коначна. Драганов претпостављени до оставке, мајор Дејан Радовановић потпуно подржава Драганову одлуку, јер верује да војник мора да буде војник, поносан и горд, да слуша наређења претпостављених, али не политичара. Драгана су војници волели, јер је био правичан. Страховито строг, али надасве човек, истиче Радовановић.
Глигић као возач по пет дана недељно проведе у камиону. Вози најчешће до Турске, некада му жена прави друштво у камиону. Није му свеједно што се одрекао униформе, тешко му је, али није могло другачије и места кајању нема. Породица је на првом месту и сада је срећан, а када га питају шта је, он поносно каже – возач камиона.
Еспресо, Б 92, Прва