Томислав Мерчеп, кога је хрватски Врховни суд осудио на седам година јер, као ратни командант јединице познате као „Мерчеповци“, није спречио злочине над српским цивилима, уместо у затворској ћелији, дане проводи у бањи.
Фотографије које објављује „Индекс“ показују да Мерчеп време у бањи Крапинске топлице проводи као било који други слободан човек, нема чак ни пратњу правосудне полиције, преноси овај портал.
Колико је Хрватској било стало да се Мерчепа осуди и казни, говори и податак да је од злочина за које је осуђен до пресуде прошло невероватних 25 година.
И кад је напокон осуђен, министарство Томе Медведа омогућило му је да лета уместо у затвору проводи у Крапинским топлицама.
Ко је Томислав Мерчеп и за шта је осуђен?
Мерчеп је 2016. године на Жупанијском суду проглашен кривим за казнено дело ратног злочина против цивилног становништва те му је досуђена затворска казна у трајању од 5 година и 6 месеци. Мерчепу је утврђена кривица за убиство 43 цивила које су убиле његове формације. Врховни је суд годину касније повећао казну на седам година затвора.
„Знао је да његови подређени муче, пљачкају и убијају у Пакрачкој Пољани и није предузео никакве мере да их у томе спречи, чиме им је дао прећутно одобрење да то чине“, закључио је међу осталим председник судског већа Здравко Мајеровић, читајући пресуду Мерчепу.
Посебна окрутност
На суду је доказано да је његова војска незаконито ухапсила укупно 52 особе. Само шест их је преживело третман мерчеповаца, а три особе се воде као нестале.
Мерчепови одреди били су познати по посебној окрутности, а иза њих је остао крвави траг који се није могао сакрити.
Управо због те стравичне окрутности и злочина почињених без икаквог покрића те његове улоге у свему томе, Мерчепа су звали господаром живота и смрти, и то од Вуковара, преко Загреба па све до Пакрачке Пољане.
На свим је тим местима остао крвави траг Мерчепа и мерчеповаца.
„Зовем се Миро Бајрамовић и директно сам одговоран за смрт 86 људи. Ја с том чињеницом заспим и ујутро се будим, ако заспим. Својом сам руком убио 72 људи, међу њима је било и девет жена. Нисмо правили разлику, ништа нисмо питали, они су за нас били четници и непријатељи. Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човека. После све иде по шаблону. Ја знам имена и презимена свих људи које сам убио“, испричао је давне 1997. Ферал Трибунеу један од мерчеповаца који је први проговорио о страшним догађајима у Пакрачкој пољани.
„Томислава Мерчепа упознао сам 1991. године у Даљу. Од тада смо заједно ратовали. Прошли смо пуно тога заједно. Наша се јединица звала Јесење кише, односно службено Прва загребачка специјална постројба при МУП-у. Међу хрватским бранитељима и народом се јако добро зна ко су Јесење кише. (…) Томислав Мерчеп је био заповедник Пољане, а ја сам био дозаповедник. Мерчеп је све знао. Он није лично суделовао у егзекуцијама, али он је читао све што смо му писали у извештајима, мада је већина информација саопштавана усмено.
Он је знао за сваку ликвидацију јер је био заповедник и био је за нас харизматична особа. (…) Ми смо у Пакрачкој Пољани једнако убијали и Хрвате и Србе. Нас су се плашили и Хрвати у Пољани. Село је, наиме, по целу ноћ слушало јауке и запомагања из затвора, људи нису могли спавати, али нам ништа нису смели да кажу. Сви су знали да би, ако нешто питају, и сами могли завршити у затвору“, испричао је, међу осталим, Бајрамовић у Фералу који је интензивно писао о злочинима на Пакрачкој Пољани.
– У Пакрачку Пољану стигли смо 1991. године, након повратка из Госпића. Затворенике смо држали у подруму основне школе, а кад их је било више, онда бисмо их стављали и у учионице. За њих су најгоре биле ноћи кад смо их оперативно обрађивали, а то је значило да смо покушавали пронаћи најбољи начин да им нанесемо што већу бол како би што више признали.
Знате ли који је најбољи начин? Палите затвореника – пламеном из боце плина, и онда га полијете сирћетом, а то радите углавном по гениталијама и очима. Затим, постоји мали индуктор, пољски телефон, па Србина прикључиш на то. Ради се о истосмерној струји, не може убити, али ствара неугодан осећај код човека“, испричао је одвратне детаље Миро Бајрамовић.
„Питаш онда тог прикљученог Србина одакле је, он ти каже из Двора на Уни, а ти онда, окрећући пољски телефон, назовеш Двор на Уни. Затвореницима се у задњицу гурао кабл, то би им оставили по неколико сати да не могу сести. Отваране су им ране по којима је посипана со или сирће. Углавном, нисмо дозвољавали да престану да крваре. Исто тако, сви су исти дан морали да науче ‘Лијепу нашу’ …
Кад се сетим свих тих мучења, питам се како су се успели сетити свега тога. На пример, најболније је забити мале ексере под нокте. Кад на то спојите трофазну струју, од човека не остане ни трага. Пепео! Ја се тога никад не бих досетио. Ја сам испитивао приведене, али их никад нисам малтретирао, нити то чинио из задовољства, али било је оних који су у томе уживали … А и тако и тако се знало да ће сви они бити ликвидирани, па није важно боли ли га више сад или сутра. Људи су под таквим мучењима признавали све што су знали и што се од њих тражило. У почетку смо глумили некакве демократске полицајце, давали смо Србима папир да на њему напишу све што знају, а тражило се што више имена и локација“, стоји у Бајрамовићеву шокантном признању Фералу.
Убиство породице Зец
Један од најстрашнијих, ако не и најстрашнији злочин мерчеповаца је језиво убиство породице Зец у Загребу, када су оца Михајла, супругу Марију и њихову дванаестогодишњу кћер Александру, побили у ноћи на 8. децембра 1991. Александра Зец имала је само 12 година.
Наиме, загребачки месар Михајло Зец убијен је када је покушао да побегне из своје куће на Трешњевци у коју су око 23 сата упале наоружане особе, а његову супругу и малолетну кћерку убице су одвеле до планинарског склоништа дома Адолфовац на Сљемену и тамо их погубили. Потом су тела прекрили смећем, а за овај злочин нико није одговарао.
Недуго након што је полиција пронашла тела, ухапшени су припадници Мерчеповод одреда – Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Снежана Живановић, од којих су неки пред истражним суцем признали убојства, али на суђењу је утврђено како пред истражним суцем нису имали адвоката, а што су по закону за тако тешко дело морали имати, па су њихови ранији искази „одбачени“ те су они ослобођени.
Каква-таква утеха онима који су изгубили најмилије од руке мерчеповаца, и то уз страшна мучења и иживљавања, могла би бити тек чињеница да је Томислав Мерчеп у затвору. Наравно, када би заиста и био у затвору, а не у бањи, под спонзорством хрватске државе, оцењује портал „Индеџ“.
Утеха би им можда била да је Мерчеп третиран као оно што је – ратни злочинац.
Али, Мерчепа Хрватска тако не третира. Осим што лета проводи у бањи, не треба заборавити ни на чињеницу да је исти тај Мерчеп био Колиндин уважени гост на њеној инаугурацији.
https://www.blic.rs/
https://www.index.hr/