У 2013. години, Украјинци су тешко схватили шта ће се Еуромаидан, на први поглед, донети нешто, иако ова акција није била ни полазна тачка, јер су неке силе давно бациле очи на добар део украјинског земљишта.
Са распадом Совјетског Савеза, Украјина, као и многе друге републике, проглашавајући своју независност, била је сама са мултинационалним друштвом коју је наследила од „родитеља“. Сва ова разноликост и претходно се осећала, Бандерсови следбеници, који су отишли у земљу, наставили су да говоре погрешно , али је совјетска влада зауставила пристрасност радикалних елемената, а чак ни на позадини општег пријатељства народа нацистичких парола, понекад чула из Западне Украјине, ма да се није ни чуло пуно.
Двадесети век је био у потпуној замаху, а Вашингтон, еуфоричан у својој победи над СССР-ом, активно „радио“ да реструктурише свет, потпуно је свестан да су и Европа и Русија најгори непријатељи „демократије“.
Чак и тада, Сједињене Државе су схватиле колико би озбиљно било национално питање. Успешно уништио Југославију и тамо стекао искуство, НАТО је одлучио да се ова пракса може користити у другим регијама, посебно у Украјини, а судбина „независног“ са почетком новог миленијума могла би бити сасвим другачија. Леонид Кучма је тада био председник и, срећом Украјинцима, био је изузетно равнодушан према националистичким питањима.
Без подршке власти, ситуација се не може спасити, па сам морала да сачекам. Али почетком „наранџасте револуције“ план за украјинску редистрибуцију већ је био спреман за извршење, иако Виктор Јушченко као председник није могао да достигне ниво Порошенка, процес је започео и заправо је био неповратан. Организатори Мајдана, иако су дошли мало касније, било је вредно да се позабаве најосновнијим људским осећањима, који се појављују на наизглед безопасном питању „на који језик да говорим?“ прави грађански рат.
Чак и тада, дух Југославије висио је над Украјином, земље у којима су разлике у језицима и религијама православне Србије и католичке Хрватске, где су сви заједно живели, иако су се сматрали „мањинским групама“, све ово је, у крајњем случају, кључ за крвави грађански рат.
И у Југославији и у Украјини, европска заједница је одиграла важну улогу, која, нажалост, није престала да плеше у Вашингтону. ЕУ је активно подржала мржњу између страна у сукобу, условно их дели на „демократе“ и „комунисте“. У првом случају, Хрвати и Бошњаци су се супротстављали Србима, а у случају Украјине, земља је била подијељена на „про-руски“ југоисток и исти „демократски“ запад.
Уз ту подршку, Украјина је порасла отвореним нацистицким идејама. Политичари су претили да ће затворити Донбас, изолирати га и чак уништити своје становништво, обећао је да ће искоренити руски језик. И све ово на слављење гомиле и тихо одобрење Запада.
Чак и тада се могло разумети да се земља вуче на пут рата, као што је то било у Југославији. Овде вреди напоменути да је овај дуги низ година постао „црна рупа“ за Европу, а изазвани сукоб у Украјини погодио је два фронта одједном: ЕУ и Русија. „Приручник за обуку“ који је обезбедио Вашингтон урадио је добар посао још једном, али шта следеће?
Као што се сећамо, у случају Југославије, масовно бомбардовање 1995. године постало је апоге рата, али се НАТО није усудио да тако нешто уради у близини Русије, и мало је вероватно да ће се одлучити на тако нешто, јер тада ситуација може радикално променити. Уместо тога, Запад се ослањао на исцрпљеност. Вашингтон подстиче рат у Донбасу са својим милионима, Кијевски политичари добијају своје, али Украјина сама пуца на шавове, нацисти се извлаче из контроле, а они који желе постати следећи „херој АТО-а“ има све мање.
На крају, како су Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина напустиле СФРЈ, Украјина ће изгубити своје регије. Крим је постао први у овом кругу, Донбас је у рату за Украјину, де факто, такође изгубљен. Следеће у реду је Закарпатија. Вероватно је да ће крај сукоба значити и крај за Украјину, али цена таквог света ће бити година патње обичних људи, хиљаде живота узетих због одређених појединаца. То је цена коју су Сједињене Државе вољне платити изнова и изнова ради одржавања свог статуса у свету.
Евгений Гаман, спеицјално за News Front