Генеза Великог рата највише говори о несавршенству људске природе. Чудовишни рат се родио из апсурдног низа догађаја, из победе ирационалности над разумом. То у ауторском тексту пише за DW руски писац Виктор Јерофејев.
Да ли би млади Србин Гаврило Принцип презао да у Сарајеву убије наследника аустроугарског престола да је знао да ће исход његовог дела бити светски рат у којем је погинуло више од десет милиона војника и петнаест милиона цивила?
Тешко.
Напослетку, 19-годишњи националиста који као да је изашао из литерарне лабораторије Достојевског, остварио је свој циљ. На крају Првог светског рата Србија је имала државност, а аустроугарска империја престала је да постоји заједно са три друге – руском, немачком и османском. Са тако великим циљем би студент тешко одустао од свог чина, премда није стигао да види тријумф Србије – умро је у затвору на пролеће 1918.
Јесен те године донела је победу чланица Антанте. Потписивање примирја са немачким савезницима почело је у септембру и завршило се у новембру немачком капитулацијом. При томе је, из историјске ретроспективе, бесмислено рећи да је победа донела трајни мир. Дивљи огањ рата постао је пригушена ватра немачке жеље за осветом.
Разлог је, као што је познато, Версајски уговор из 1919. Немачка је бачена на колена. Ионако разрушена земља, додатно је ударана анексијама, репарацијама и разноврсним резањем војне моћи.
Додуше, ако се може судити по „опсценом“ Брест-литовском миру (Лењинов израз), који је совјетска Русија потписала са Немачком почетком 1918, ни Немачка у случају победе не би богзна како поступала са земљама Антанте. У сваком случају, није нађен разуман, стратешки начин да се рат заврши јер нико за тако нечим није ни трагао.
Превише је ужаса било у том рату, потпуно различитом од претходних. Тенкови уместо јуриша коњица, митраљези, војна авијација, подморнице, мине, бојни отрови – све то је од рата начинило нечовечну машину за млевење меса апокалиптичних димензија.
После Бел епока почетком двадесетог века, после Сребрног доба уметности и литературе, цивилизовани свет је, сурвавши се у рат, преко ноћи подивљао. Људски живот је непојмљиво појефтинио, цивилно становништво зараћених страна постало је талац смрти.
Главни резултат Првог светског рата било је рођење и агресивни развитак два паралелна тоталитарна режима, близанаца по репресивној окрутности. Режиме нацистичке Немачке и стаљинистичке утопије неки су чекали као сан, а били су ђаволски кошмар са епилогом у крвавом безумљу.
Формално је пироман рата био српски терориста, али су стварни виновници светске кланице заправо била три рођака – европске монархије Русија, Немачка и Велика Британија. Они нису ни трагали за мирним решењем конфликта, барем не у међусобним писмима и телеграмима гарнираним ласкањем.
Генеза Првог светског рата више говори о несавршенству људске природе него о подељености света, империјализму и класном патриотизму. Какве год да су економске циљеве зараћене стране зацртале, ратно разарање је све њихове рачунице свело на нулу. Чудовишни рат се родио из сулуде случајности, из апсурдног низа догађаја, показујући победу ирационалности над људским разумом.
Могло би се помислити да је рат могао бити спречен у страху од претећег ужаса светских размера, али господари света су се показали самозаљубљеним, амбициозним, похлепним медиокритетима који су своју гордост ценили више него све људе на фронту. Није случајност што је после рата никла литература „изгубљене генерације“ у делима, пре свих, Хемингвеја и Ремарка.
Коначно, може се рећи да себични интереси империја и класног патриотизма не сведоче баш о величини људског духа. То је тачно, али у корену свега је агресивни инстинкт владара који су дали знак да рат почне.
Искуство Првог светског рата учи нас да је рат – па и тако велик, светски – увек ближи нама него што се чини. Он може почети тек тако, трагичним случајностима, али постаје стварност тек када руководиоци држава зазвецкају оружјем.
Поразом у Хладном рату и скупљањем територије у односу на Совјетски савез, чијим се савезником сматра, Русија се, рекло би се, налази у истом увређеном стању као и Немачка 1918. године. Али постоји разлика не само између две земље него и између две епохе. Човечанство је муком преживело Други рат као логични наставак Првог, а данас увређеност држава може коштати живота све људе на планети.
Верујем да би се данас чак и очајни студент Гаврило Принцип замислио над циљем, средством и, изнад свега, над исходом.
*Виктор Јерофејев је рођен 1947. у Москви. Аутор је књига као што су „Живот са идиотом“ (1991), „Страшни суд“ (1994), „Руска лепотица“ (1996), „Пет река живота“ (1998), „Енциклопедија руске душе“ (1999), „Добри Стаљин“ (2004) итд. Редовно пише колумне за DW.
http://www.novosti.rs