Одмах на почетку анализе недавних промена у војном врху једно треба да буде потпуно јасно – у последњих неколико година наша војска доживела је прави препород упркос чињеници да то не одговара некима у нашем окружењу и неким моћним силама на Западу.
КАДРОВСКА ПОЛИТИКА
Па, када је већ тако, треба ли сумњати у кадровске одлуке које су сада донете? Ако су актуелне власти биле у стању да се супротставе натуреним НАТО „пројектима“, које су послушно спровеле неке бивше владе, зашто би сада вукле некакве штетне кадровске потезе?
Зашто би у току реализације успешне политике о питању одбране, кроз војнотехничку сарадњу с две моћне силе као што су Русија и Кина, где се пружају до сада неслућене могућности наоружавања, модернизације и препорода војске и војне индустрије, све то кварили непотребним или погрешним кадровским потезима?
Зато се логичним чини закључак да су промене у војном врху саставни део процеса јачања одбрамбене моћи Србије.
Није чудо што је наш народ опрезан и неповерљив када су промене у војсци у питању, зато што је свеже сећање на кадровски и формацијски масакр и уништење квалитетног наоружања који је спроведен у време Бориса Тадића и Драгана Шутановца.
Они су били у функцији туђих интереса, да се Србија војно ослаби и своју безбедност повери НАТО-у, који нам је кроз злочиначку агресију јасно показао да нам не жели добро.
Зато се сваки потез који и један промил слути на улазак Србије у НАТО прима са жестоком одбојношћу и неповерењем. Овога пута за сумње и неповерење нема разлога.
Највише пажње, разумљиво, привукле су промене на местима с којих се планира и реализује употреба војске у целини и у тајним војним службама (агенцијама). Остале промене, у школству, неким управама и нижим јединицама, нису привукле велику пажњу и не треба их објашњавати.
Ако се промени само једна личност у врху војске, то изазива велика померања и унапређења по дубини. А ако се промени неколико генерала у врху, онда та померања могу да личе на некакву чистку, иако то у стварности неме никакве везе, него се ради о стандардним и редовним кадровским померањима без којих армија не може да функционише. Јер сваки официр, да би био унапређен, мора претходно бити постављен на формацијско место вишег чина.
ЈЕДИНСТВЕНА КАРИЈЕРА
Нови начелник Генералштаба је својом блиставом војничком каријером заслужио поверење и подршку српског народа.
Мало је рећи да је војничка каријера генерала Милана Мојсиловића блистава, она је јединствена.
Нормалан темпо напредовања у војсци јесте да официр у једном чину проведе три до пет година. Мојсиловић је у чину проводио по две-три године, што значи да је више пута ванредно унапређиван.
У чину капетана прве класе, мајора и потпуковника провео је само по две године, што значи да је показао изузетне способности и ванредно је унапређиван управо у периоду када се доказивао у правим борбеним јединицама – као командант оклопног батаљона и оклопне бригаде.
Генерал Мојсиловић је своје способности доказао и као заменик команданта здружене оперативне команде јер је на том месту унапређен у чин бригадног генерала.
Генерал је постао у 42. години живота, са само 18 година војничког стажа, што је вредно сваког поштовања. Познато је да није био одушевљен и није радо прихватио одлазак с правих војничких, командантских дужности, на војнодипломатске, али је одрадио коректно и тај дипломатски део своје каријере.
СЛУЖБА У СЕДИШТУ НАТО-а
Управо тај сегмент његове каријере изазвао је код дела јавности подозрење, у смислу – да ли је на њега извршен утицај и да ли је постао прозападни човек, да ли је његово постављење јасан сигнал да ће Србија завршити у НАТО-у и слично. Јер Мојсиловић је од 2013. до 2017. обављао дужност шефа Војног представништва у мисији Републике Србије у седишту НАТО-а у Бриселу.
Поред тога, обављао је дужност председавајућег међународне саветодавне групе у центру за безбедносну сарадњу RACVIAC.
У међувремену завршио је извршни програм у трајању од четири месеца у Европском колеџу за безбедносне студије.
Подозрење је последица сећања да су својевремено неки генерали организовали тајни одлазак начелника Генералштаба, генерала Момчила Перишића, на НАТО носач у Јадрану и да је тај исти генерал оптужен за шпијунажу у корист обавештајне службе САД.
Наравно да те ствари нису за поређење и зато су председник Вучић и министар Вулин поступили слично као када је неаргументовано нападнут генерал Диковић.
Нису дозволили да обичне претпоставке упрљају каријеру најбољег кандидата за начелника Генералштаба и пружили су му пуну заштиту и подршку. Сада је на генералу Мојсиловићу да ту подршку оправда својим доприносом у јачању одбрамбене моћи Србије и очувању статуса војне неутралности.
У политичкој клими владавине политичара из ДС-а постало је срамота радити за обавештајне и безбедносне службе своје земље, а ствар престижа радити за странце.
Тако по инерцији многи мисле да су и наши официри у том периоду постали јефтина роба и лак плен за стране службе. Истина, било је и оних који су попустили, али војни безбедњаци знају многе примере из којих се види чврстина наших официра.
Некима су нудили куле и градове, од кућа, огромних годишњих примања, па до школовања деце на најбољим колеџима. Они су то одбијали с гнушањем и враћали се у свој скромни војни стан и на скромни војнички посао. Тако је истина да су најбољи они који су били доступни страним службама, а нису попустили.
Имамо разлога да верујемо да је и генерал Мојсиловић такав ако министар одбране, који има на располагању две тајне службе, каже: „Он је човек који воли своју земљу и своју војску.“
Прве изјаве генерала Мојсиловића то потврђују. Приликом полагања војничке заклетве нових војника који добровољно служе војни рок у касарни у Ласковцу, рекао је и ово: „Одбрана отаџбине за наш народ одувек представља одраз части и више од обавезе.“
ПРОМЕНЕ У ВБА И ВОА
Истовремена промена на челу две тајне војне службе, ВБА и ВОА, такође је подстакла нагађања о некаквој чистки у војном врху. Сумње је председник Вучић покушао да одагна најбољим оценама и речима хвале за досадашње руководиоце војних безбедњака и обавештајаца.
Уосталом, и без председниковог објашњења, већ дуже време влада општа оцена да су се ВБА и ВОА у великој мери опоравиле од последица намерне деструкције која се проводила кроз сечу кадрова, погрешну реорганизацију, погрешна усмерења, застарелу технику и неодобравање примене метода рада.
Агенције су сада и те како у стању да провере и поуздано утврде да ли су предложени кандидати за поједина важна и осетљива места адекватни или нису, и то пре званичне одлуке о њиховим постављењима. Зато нема места паушалним сумњама нити за једног кандидата, па тако ни за најважнијег, генерала Мојсиловића.
Тако треба с поверењем прихватити оцену да се ради о одличним и изванредним генералима и официрима, који су проверени у мирнодопским, кризним, а неки и у ратним условима. Јер сада најзад поново имамо тајне службе које те ствари могу да држе под контролом.
Не ради се ту о некаквом незаконитом праћењу и сагледавању официра него о контраобавештајној заштити која је саставни део рада војних тајних служби. Није никаква тајна да се приликом одласка наших војника и официра у иностранство врши контраобавештајна припрема, која треба да их допунски едукује какви обавештајни насртаји и смицалице могу да их снађу у држави у коју су упућени.
Сви припадници Војске Србије су и иначе, кроз редовну и допунску наставу, већ упућени у начине деловања обавештајних служби, што олакшава саму припрему. Што је боравак у иностранству дужи, што је виша личност у питању и што је мисија у којој се налази осетљивија, припрема је детаљнија и дужа.
На први поглед може да збуни постављење генерала Петра Цветковића на тако важно место, заменика начелника Генералштаба.
Цветковић је читаву војничку каријеру провео на местима с којих је руководио јединицама војне полиције или другим пословима везаним за безбедносну проблематику. Војном полицијом управљао је од најниже степенице, командира вода војне полиције, командира чете војне полиције, па све до начелника Управе војне полиције ГШ ВЈ.
Радио је и друге врсте безбедносних послова, као наставник у Безбедносно-обавештајном центру, па све до директора ВБА. Све су то респективни и важни послови. Сада можемо докучити, у вези с његовим постављењем, да је процена да би се Војска Србије могла слабити перфидним ометањима, ако се већ на други начин не може зауставити експанзија њене одбрамбене моћи.
И приликом постављења генерала Цветковића за начелника ВБА било је мишљења да он није погодна личност за ту функцију зато што није каријеру остварио у тајној служби.
Међутим, он је таква мишљења демантовао и постигао одличне резултате, што му сада сви признају. Немамо разлога да сумњамо да ће тако бити и на новој функцији.
За новог директора ВБА, пуковника Ђуру Јованића, мало тога се зна у јавности, сем да је професионалац високог ранга који је веома допринео у ревитализацији и опоравку ове тајна службе.
Као најбољи у класи говорио је у Скупштини Србије након завршетка генералштабног усавршавања, где се видело да се ради о веома способном и одлучном официру.
У вези с новим директором ВОА, генералом Зораном Стојковићем, важи иста оцена.
Кроз своју каријеру обављао је разне дужности, углавном везане за обавештајну проблематику, од професорске на Катедри за војнообавештајне службе Школе националне одбране па до места начелника Одсека за сарадњу са страним обавештајно-безбедносним службама.
Био је и начелник Одељења за праћење тероризма, али једно време и изасланик одбране Републике Србије у Руској Федерацији.
Тако да нема ни говора о томе да би војне тајне службе овим променама могле бити ослабљене.
ЕФЕКАТ ПРОМЕНА
Промена генерала на кључним функцијама у Министарству одбране и Генералштабу истовремено јесте и енергичан и храбар потез.
Шта се с овим хтело, објаснио је председник Вучић:
„Ово су велике промене од којих очекујемо додатну енергију, још бржу модернизацију, снажење Војске Србије у наредном периоду, која би требала да буде одвраћајући фактор за сваког агресора. Не спремамо се за сукобе или ратове са било ким, али морамо да имамо добру, способну и опремљену армију која би била у стању да одговори сваком агресору.“
Актуелне промене у војном врху изазваће кадровске промене по дубини војне формације. Тако ће и млади официри добити прилику за доказивање и уношење нове енергије у својим јединицама. Овако брзе промене квалитета војске заиста траже велику енергију и напрезања официра, али су изнуђене стањем у каквом се Војска Србије нашла намерном деструкцијом и слабљењем.
За кратко време требало је баш све поправити, унапредити, елиминисати лоше навике и погрешна усмерења и усвојити нова знања у вези с новим борбеним системима.
Док официри у другим армијама с континуираним развојем имају довољно времена да новине усвајају постепено и лагодно, код нас из наведених разлога све мора одмах и сада. Зато промене јесу корисна и добра мера, јер за доброг официра је оптимално да на једној дужности проведе три године. Сем тога, променама у циљу унапређења највише се радују сами официри.
НОВИ ВОЈНИ ВРХ
Председник Вучић објавио је следећа постављења: на место начелника Генералштаба Војске Србије – генерал-потпуковник Милан Мојсиловић; заменика начелника Генералштаба – генерал-мајор Петар Цветковић; ректора Универзитета одбране– генерал-мајор Горан Радовановић; начелника Управе за одбрамбене технологије сектора за материјалне ресурсе – генерал-мајор Младен Вуруна; начелника војне академије – генерал-мајор Бојан Зрнић; директора инспектората – генерал-мајор Миле Јелић; директора ВБА – пуковник Ђуро Јованић; директора ВОА – генерал-мајор Зоран Стојковић; команданта 3. бригаде КоВ – пуковник Слађан Стаменковић; начелника Управе за телекомуникације и информатику – пуковник Љубиша Ђоловић и команданта специјалне бригаде КоВ – бригадни генерал Мирослав Талијан.
ОРДЕН ЗА ДИКОВИЋА
Досадашњег начелника Генералштава Војске Србије, генерала Љубишу Диковића народ Србије одавно сматра за прекаљеног и непоколебљивог борца за безбедност и интересе Србије и зато његов одлазак тешко прихвата. Његових квалитета и преданости потпуно је свестан и актуелни државни врх који то јасно износи и у име државе му указује част и захвалност доделом ордена највишег ранга који један војник може да добије – Орден Карађорђеве звезде првог степена.
Управо због својих квалитета и чврстог опредељења генерал Диковић је био на мети оних који Србији не желе добро. Константно су га узнемиравали лажним оптужбама за ратне злочине према Албанцима. Фонд за хуманитарно право против њега је поднео кривичну пријаву, коју је српско тужилаштво за ратне злочине одбацило.
Кроз однос према генералу Диковићу исказана је непоколебљива одлучност да се спроводи зацртана политика војне неутралности и суштинске независности. Да се ишло линијом мањег отпора и удворичке политике, лакше је било сменити Диковића.
И поред јаких притисака, међутим, заштићени су положај и част нашег највишег генерала.
Тим поступком уједно је свима стављено до знања да кадровску политику у војсци неће водити страни моћници, нити њихови експоненти у Србији. Пратећи све то, српски народ је након дужег времена осетио понос и самопоуздање.
Можда је, поред његових квалитета, и то један од разлога што је Диковић остао тако дуго на формацијском месту начелника Генералштаба, јер то је била прилика да се свима пошаље јасна порука да ће српске генерале постављати српска власт. Тако да нема ни говора о некаквој смени генерала Диковића, него о редовном пензионисању након успешне каријере.
Ако неко сумња, довољно је рећи да је он на тој функцији био од 2011. до 2018. године и баш нико од његових претходника није се дуже задржао на том месту.
Извори: Печат;http://www.novosti.rs/