„Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”, гласила је наредба српске Врховне команде издата уочи почетка, једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта.
Тек једва опорављени од гудура Албаније, кренули су напред. Носећи у души попут аманета шум таласа, што као да опело држаше над бескрајном пучином – гробницом њихових сабораца, гоњени само једном жељом- напред ка отаџбини…
“Тамо далеко…Тамо је село моје..Тамо је Србија“
„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба…
Данас када се навршава 100 година од пробоја Солунског фронта, потомци славних предака из свих крајева Србије су дошли да одају почаст јунаштву српске војске коме су се и највеће војсковође дивиле.
Уместо на углачаним дугмадима униформи српске војске, септембарско сунце што се пробијало кроз гране маслина, огледало се на копчама прслука Ноћних вукова.
Ови витезови православља су до Зејтинлика дојездили на својим моћним двоточкашима са једним циљем – да одају почаст славним прецима.
Да покажу да памте. Да не забораваљају.
Да покажу да је Србија вечна, док су јој деца верна.
Да одају почаст сенима предака али и да покажу поштовање живима.
Да стисну руку деда Ђорђу, старини који чува наше светилиште. Старини, од терета година леђа савијених, који је постао симбол Зејтинлика.
Хвала ти старино, у име свих нас.
Хвала ти што чуваш гробове оних који су слободу животом платили. Гробове оних, које су код куће чекали а они се нису вратили.
Гробове сељака, чије су оранице остале необрађене. Гробове оних, чија су деца раширених руку чекала гледајући низ друм хоће ли се отац из војне вратити. Гробове оних, које никада нису дочекали.
Заувек заустављени куршумима душмана, градећи телима бедем слободе, бедем кога непријатељ није могао прећи, бедем иза кога су њихови саборци незадрживо продирали гонећи непријатеља до коначне капитулације.
Огромна жеља да од непријатеља ослободе сваку стопу отаџбине водила је напред српске војнике из победе у победу. Импресиониран јунаштвом српског војника, чувени француски генарал Франш Д’Епере је рекао да је „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”.
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…запис Огиста Албера, француског официра за везу најсликовитије али најтрагичније предочава колику су цену наши преци платили.
Поштујмо своје претке. Само народ који има прошлост, може имати будућност.
текст: Лола Ђорђевић