„УКРАЈИНСКО ПИТАЊЕ ЈЕ ТАКО ВЕЛИКО ДА ГА МОРАЈУ РЕШАВАТИ СВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“
* Одлуке Свесвјатејшег патријарха Цариградског Вартоломеја са његовим Синодом у вези украјинског проблема по мом схватању су катастрофалне и за Цариградску патријаршију, за решење питања Цркве у Украјини, а у исто време и за јединство Православне цркве. Ми смо просто у нашој Цркви зачуђени да је Васељенски патријарх, који је иначе и канониста, донео одлуку која је без икакве сумње антиканонска
* Успели су све да разједине на просторима СССР. Јединствена је остала само Православна црква. Сад демонске силе овога света хоће да разједине и Православну цркву. За то су нашли да искористе престолну цркву, Цариградску, да искористе привилегију коју је имала у царским временима. То је поткопавање темеља Русије, а у томе се види – Америка
* Кажу да се у Украјини меша Русија, а како се она меша кад је она ту рођена? Кијевска Русија је ту рођена и то прославља непрекидно 1030 година. То што силе са Запада, ЕУ и посебно Америка подржавају братоубилачке ратове – као што су урадили код нас на Косову – показује да је ово што се догађа у Украјини наставак онога што се десило на Косову
* Украјински «патријарх» Денисенко једини је који за цркву признаје нашег Дедеића Мираша, кога је цариградски патријарх рашчинио и бацио на њега анатему
* Чак је и Сабор на Криту потврдио одлуке сабора из 1872. године који је етнофилетизам осудио као јерес и као змијски отров који разара јединство цркве. Цариград који је потврдио и потписао ту одлуку великог Сабора, сада управо на основу етнофилетизма – угрожава јединство православља
«РУСКИ експрес» је поводом верског спора у троуглу Москва-Кијев-Цариград разговарао са митрополитом Црногорско-приморским Амфилохијем.
Делове тог разговора објавио је Први канал руске државне телевизије. А Факти га објављују у целини.
* Како са канонског аспекта коментаришете последње одлуке Синода Цариградске патријаршије и патријарха Вартоломеја?
„Одлуке Свесвјатејшег патријарха Цариградског Вартоломеја са његовим Синодом у вези украјинског проблема по мом схватању су катастрофалне и за Цариградску патријаршију, за рјешење питања Цркве у Украјини, а у исто вријеме и за јединство Православне цркве. Ми смо просто у нашој Цркви зачуђени да је Васељенски патријарх, који је иначе и канониста, донио такву одлуку, која је без икакве сумње антиканонска“.
Он се позива у тој одлуци, као и други епископи Цариградске патријаршије, на право призива из других Помјесних цркава Цариградском патријарху тзв. Енклитон, када долази до неких проблема у Помјесним црквама – што се тиче појединаца епископа – па они, наводно, имају право апелације Цариграду, који тада доноси своју одлуку.
Међутим, овдје је за Цариград право питање: да ли он има право апелације, нарочито у духу каквог га је данас примјенио. Он се ту ослања на неке историјске чињенице и на неке од канона Цркве. Рецимо: 9, 17. и 28. канон Четвртог Васељенског Сабора који су писани у своје вријеме и који се односе на стање Цариградске патријаршије и њену улогу у том времену. Каже се на основу чега је она добила то право, а то право се односи на митрополије које су биле под њеном канонском управом, а не односи се на сву Цркву.
Друго, Цариградски патријарх право првог заснива на канонима Васељенског сабора, а то мјесто је добио као Епископ града Византа – Константинопоља из разлога што су тај Епископ и град у коме он борави – царски град у коме засједају Цар и Царски Синквитос или Царски Савјет. Међутим, не постоји више царски града, Цариград је престао да постоји као царски град 1453. године и тиме је, на неки начин, и то право његово које је на томе засновао, под знаком питања.
Њега православна црква не доводи у питање по части, али му то не даје право да се на овакав начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па ни Руске Православне Цркве.
Он се ту позива на неку одлуку из 1686. године гдје је по економским питањима дато Московском Митрополиту право да он рукополаже митрополита кијевског, с тим да тај митрополит помиње Цариградског патријарха за вријеме службе. Међутим, и Кијевска Рус и Владимирска Рус и Московска Рус су једна јединствена Рус у тим временима. Зато не може да се одваја Кијевска Рус од Московске Руси нити од Руси светога града Владимира.
Прошло је 300 година од тог времена, од доношења те одлуке, а Цариград никад није претендовао да њему припада власт у Украјини. Први пут је то урадио сада.
То је нешто што апсолутно не може бити прихваћено. Ја се томе чудим, зато што до нас допиру реакције свих Помјесних цркава које су негативне у односу на ово питање. Имам у виду Источне древне патријаршије – Јерусалимску, Александријску и Антиохијску.
Долази нам Антиохијски патријарх и вјерујем да ће и овдје поновити оно што је већ казао приликом своје недавне посјете Одеси. Тамо је био са митрополитом Пољске православне цркве која се јасно изразила. Не само они, него и сви – одреда.
Наша Помјесна Црква је са свог Сабора упутила једно веома документовано писмо у Цариград у вези те теме.
На писмо наше Цркве Цариград није одговорио.
Наш патријарх се срео са Васељенским патријархом, недавно, у Солуну, и тада му је пренио наш став, став наше Цркве, у односу на све то.
На жалост, они су реаговали тако како су реаговали. Било како било, та одлука је – да поновим – катастрофална за решење тог питања у Украјини. Она га не решава, она га још више усложњава, она ствара тај радикални проблем, једноставним мијешањем у живот друге Помјесне цркве и то не било које цркве, него Руске, а у исто вријеме доводи у питање јединство Православља.
То се већ одразило на православље, посебно на православну дијаспору и на Конференцију православних епископа. Ево, мени је познато да у Латинској Америци већ одустају да учествују на тим Свеправославним конференцијама. Исто ће бити и у Европи, а делимично се види да ће тако бити и у Америци. Улога Првога није да разједињује, него да сједињује. Оваквим својим понашањем Цариградски патријарх управо разједињује, а не рјешава то питање, већ све више продубљује проблеме унутар Православне цркве.
* У последње време многосе говори о мешању неких сила у акутна питања Православне цркве. Можете ли конкретизовати које су то силе и шта желе да остваре?
У Украјини се види да је њена власт главни актер приче о добијању аутокефалности Украјинске цркве. Оно што не треба изгубити из вида јесте да се у прошлим временима држава мијешала, односно та сарадња је била симфонија између државе и цркве. Тако је било у православљу. То је било време када су државе биле крштене и када су владари били крштени, када је држава била у функцији хришћанске и православне вјере. Почев од византијског па до московског цара и данашњих краљева – сви су били православни хришћани. Рецимо, у Уставу Црне Горе било је чак предвиђено да наследник краља Николе треба да буде православни хришћанин и да друкчије не може бити.
Другим ријечима, другачија је сада држава, поготово су то секуларне државе које су настале послије распада Совјетског Савеза. Дакле, Совјетски Савез је породио те противуречности унутар рускога и словенских народа који су живели на простору некадашњег Совјетског Савеза. Рецимо, тема тзв. Украјинске цркве се није појавила сада, она се појавила стварањем Украјине од стране Совјетског савеза двадесетих година прошлог века. Та тема се појавила тада, па су онда били тзв. Самосвјати који су себе проглашавали за митрополите Кијевске, Кијевски митрополит тога времена који је био и кандидат за Московског патирјарха Антоније (Храповицки) – ено га сахрањеног у Београду, упокојио се 1936. године. Он је са преко 30 епископа избјегао из Русије, а наша Помјесна црква је њима помогла да створе тзв. Синод Заграничне Руске Цркве који и данас постоји, али се он објединио са Московскокм патријаршијом.
Данас су све државе и власти другачије. Док је раније Цариград био престоница Источног Ромејског царства и док је, ако хоћете, и Москва била престоница Руског Царства као насљедница Византијског царства, била је то епоха и симбиоза између државе и цркве, тзв. Константиновска епоха. Та епоха је започета за време цара Константина.
Она се, по мом и не само мом схватању, обзиром да је то историјска чињеница, завршила убиством руске царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – Понтификса Максимуса. На Истоку је он остао искушење и данас је искушење. Међутим, падом Цариграда 1453. године није било више Византијског цара на основу кога је Цариградски епископ добио ону улогу коју је имао од времена цара Константина. Послије тога, онај који је наслиједио, на неки начин ту улогу византијског царства били су Кијев, Владимир и Москва.
Дакле, то је руски Цар, али он је 1918. године убијен заједно са својом породицом и њиме је та Константиновска епоха историје цркве завршена.
Данас Црква мора да се врати, не имитирајући оно што је било у прошлим вијековима док је била та симбиоза државе, цркве и народа, устројству цркве какво је било прије Цара Константина, поштујући све оно што се догађало, али не подређујући се тој историјској димензији Цркве.
Дакле, први Рим је отпао, други Рим је пао и нестао 1453. године, а убиством царске породице Трећи Рим, како се звао, и он више нема оно мјесто у животу цркве какво је имао у тим прошлим временима.
Према томе, на основу тога како је црква функционисала у империјалним временима, то мора да буде превазиђено.
„А, са те стране, Цариград је урадио нешто што није смио да уради у овом времену. Прије свега, та држава Украјина она је производ лењинистичко-стаљинистичко-комунистичког секуларизма, а стање у украјинском народу је плод унијаћења Украјинаца из XVI вијека и плод онога што се са тим народом догодило 1920. године. Сам назив Украјина подсећа на наш назив Крајина. Чија је то Крајина? А са друге стране Кијев је мајка црква Руске цркве. Кијевска Рус – како је и Украјинци називају, па је после сједиште било у Владимиру, позната као Владимирска Рус, па је онда Москва преузела тај континуитет хришћанске цркве. Дакле, он у Русији започиње у Кијеву, иде до Владимира и завршава се у Москви. То је један јединствени континуитет. Сад признавати Цркву као се то чинило до XV и XVI вијека“ – није могуће.
Сад се ово питање не може решавати на основу устројства секуларне државе, као на Западу, где су све државе секуларне, то више нису односи државе и хришћанске нације.
Исти се проблем јавио и у Македонији у којој су комунисти створили Македонску проваославну цркву, као што овдје у Црној Гори покушавају да ураде комунисти наследници титоиста да стварају тзв. Црногорску православну цркву. Конкретно, у Црној Гори је комунистичка власту убила 129 свештеника међу којима и митрополита Црногорског Јоаникија (Липовца). Дакле, та власт је прва покренула питање аутокефалне Црногорске цркве – власт безбожна, атеистичка и секуларна и све то у наше време у секуларној држави од које је црква одвојена од државе. Исти је случај и у Украјини и другим земљама које су настале после бољшевичке револуције. Није добро после тога градити будућност цркве.
Црква треба да уради нешто да обједини и нешто на основу чега ће се ријешити тај нездрави проблем православне Цркве у Украјини.
Тамо као украјинска црква постоје Унијати, па тзв. грко-католици, па тзв. аутокефална украјинска црква па самопроглашена црква Кијевски Патријархат. То је први пут да Цариград на основу свог наводног права Енквитон, права призива апелације, дакле, на основу тога он први пут на такав један начин се мијеша у живот једне Помјесне Цркве и то триста година од како му је престала јурисдикција над Украјином.
Дакле, то је нешто што је апсолутно несхватљиво.
Још увијек се надам да постоји нада да Цариградска патријаршија не изда Томос и да он и не може бити издат без сагласности канонске цркве.
Цариград је признавао за канонску Украјинску цркву само цркву Московске патријаршије. А сад епископе који су рашчињени и искључени из једне Помјесне православне цркве, Цариград – признаје.
Просто је несхватљиво да је тако нешто могао да преузме Цариградски патријарх.
Поводом тога – ко се мијешао, желим да кажем да то нису само власти Украјине и да је очигледно да је то против Русије и, у суштини, против Православља.
Успјели су све да разједине на тим просторима. Само је остала јединствена- Православна црква. Сад те силе, демонске силе овога свијета, хоће да разједине и Православну цркву. За то су нашли да искористе престолну цркву, Цариградску, да искористе привилегију коју је имала у царским временима. У борби око Украјине, а то је поткопавање темеља Русије, види се – Америка.
Кад кажу да се у Украјини мијеша Русија, како се она мијеша кад је она ту рођена? Кијевска Русија је ту рођена и прославља непрекидно 1030 година. То што силе са Запада, ЕУ и посебно Америка подржавају братоубилачке ратове – као што су урадили код нас на Косову – показује да је ово што се догађа у Украјини наставак онога што се десило на Косову; групу деликвената и злочинаца, који су срамота за часни албански народ, прогласили су за носиоце власти на Косову и признали су тзв. независно Косово, а црква Божја, Православна и наша вијековна култура и српски народ су протијерани.
Оно што је започео комунизам, наставило се са оним што се десило бомбардовањем Србије и Црне Горе – кроз НАТО пакт.
Оно што је започело у Русији доласком бољшевизма и убиством царске породице, данас урађа овим плодовима. Жао ми је што цариградски патријарх није схватио какви су то дубоки и озбиљни проблеми.
Он има добру намеру – да обједини, али није то пут обједињења, него још већих продубљивања тешкоћа које су настале у Украјини и у исто време, стварања у Православној цркви једног дубинског раскола, који, без сумње, неће донијети никакве здраве плодове, ако се у том правцу настави.
Не само код Руса и Украјинаца, него и код нас – тај Денисенко – он је једини који за цркву признаје нашег Дедеића Мираша, кога је цариградски патријарх рашчинио и бацио на њега анатему. Ми смо обавестили цариградског патријарха у вези тога, али он још није одговорио на то питање. Наравно, он неће прихватити Дедеића. Али, тим актом- прихватајући оне који подржавају све расколе у другим мјестима као канонски ентитет – онда и нехотично утемељује и расколе који разарају јединство Православне цркве. И то на основу етнофилетизма, болести која је и раније осуђена у цркви.
Чак и Сабор на Криту (штета што Московска Патријаршија није била на њему, али без обзира на то, одлуке сабора важе) потврдио је одлуке сабора из 1872. године – који је етнофилетизам осудио као јерес и као змијски отров који разара јединство цркве.
Цариград који је потврдио и потписао ту одлуку великог Сабора, сада управо на основу етнофилетизма – украјинског етнофилетизма секуларног типа, и на основу оних који су се обликовали под бољшевичком капом (као Макарије) који су изданак бендероваца фашиста Украјине и некадашњих нациста сада су главни актери стварања цркве. Да ли је то нормално? Није. Да не говоримо да је Денисенко био и кандидат за московског патријарха као украјински митрополит, па пошто није изабран, прогласио је самога себе за патријарха. То је његово безумље. Није нормално потврђивати да је то нормално, без сагласности мајке цркве – а мајка црква јој није Цариградска патријаршија, већ је то већ 300 година- Московска патријаршија.
* Ђукановић је изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је имао у виду?
„Треба то њега питати. Вјероватно је мислио да црногорска митрополија која овдје постоји 800 година, наставља однос према Руској цркви и Русији какав је Црна Гора имала вијековима , а нарочито у времену митрополита Данила.“
Да није било те, како је он назива «империјалне Русије», не би било Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај Други је спасио Србију и Црну Гору 1915. и 1916.године, када је Црна Гора била принуђена да капитулира, краљ Никола је напустио Црну Гору, а краљ Петар прешао преко Косова и допио до Албаније, као и сва војска србијанска. А онда је руски цар поставио ултиматум савезницима да уколико не помогну српској војсци да се спасе – а већ су Аустроугари кренули приморјем да препријече њихов излаз преко Јадрана – Русија ће склопити сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тако су били приморани да пошаљу бродове…
Да је Николај склопио сепаратни мир, не би био убијен и не би дошло до уништења Руске империје. Кајзер је Лењина послао и извршио револуцију у Санкт Петерсбургу 1916-17.године. Цар и породица су убијени. Они и царска Русија су животом платили, пострадали су од Њемаца, а преко бољшевика, у борби да спасу своје савезнике Србију и Црну Гору.
* Је ли то империјална Русија?
„Црна Гора се од 1700. године па на овамо, од владике Данила, стварала тако што ју је Русија стварала. И њену просвјету и сво њено устројство до краља Николе 1918. Митрополија не ради ништа друго него наставља традицију. У то се не мијеша никаква империјална Русија. Долазе у посјету руски епископи, са којима смо недавно код манастира Дуљева, у част царских страстотерпаца подигли споменик- уклесали смо њихове ликове и то је можда и најљепши споменик царској породици. Ако је то империјално…“
Ја некада кажем да су то санкције Митрополије Русији…
Господин Ђукановић је, бранећи се од «руског империјализма», постао играчка у рукама империје западно-европске, америчке и НАТО пакта. Њих који су бомбардовали и Црну Гору, Србију и Косово које је било дио Црне Горе док је била краљевина. Косово је данас признато од стране Ђукановића, а Руси су покушавали да спасу јединство нашег народа и државе. На жалост, тад није у Русији био онај који је сад, него онај претходни, који није имао разумијевања.
Према томе, не знам шта подразумијева Ђукановић кад каже «империјално». Ако подразумијева ово што смо рекли, онда – да.
Само да придодам, поводом одлуке Цариграда – да је та одлука катастрофална за Цариградску Патријаршију и за јединство православне цркве. Зато се надамо да ће у скорије време, оно што је тражила Московска патријаршија и дргуе помјесне цркве – с пуним правом – да се то питање ријеши свеправославно.
Питање Украјине не може рјешавати ни једна помјесна црква, већ је то питање толико велико да га морају рјешавати све православне цркве. То је питање битније од свих о којима смо расправљали на Криту. Зато је зачуђујуће да Цариград, који је увијек позивао и друге помјесне цркве (као што је било у вријеме раскола у бугарској цркви 1994, гдје је Цариград позвао представнике других помијесних цркава да на потпуно нормалан начин се разријеши питање раскола) овдје се појавила прича да ће – као што је урадио са украјинском, улазећи у канонски простор друге помијесне цркве потпуно неканонски – урадити и са македонском Православном црквом.
Једино што ће га ту зауставити је, што је тражио да се не зову Македонска православна црква (а у Украјини му не смета што се то зове Украјинска православна црква). Он је Грк, а бојим се да је то јелински етнофилетизам који проговара на питању Македоније на овакав начин.
Иначе, да то буде Македонија и да се темељи на Александру Македонском и Филипу, то је опет комунистичка прича. Као што у Црној Гори неокомунисти настављају причу. Тражили су да се Митрополија црногорска, односно да се СПЦ, региструје као да постојимо од јуче. Закон од 1987. говори о регистрацији нових вијерских заједница, а не о регистрацији традиционалних цркава и вијерских заједница. Е, сад су ови наши неокомунисти то затражили и малтене нас прогоне. Имамо ту Руса монаха и монахиња и свештеника из Републике Српске и из Србије. Не дају им боравак овдје, јер нису држављани Црне Горе. Исти принцип који је спроведен у Македонији.
Такозваног митрополита црногорског кога су створили неокомунисти, Дедеића, кога је рашчинио цариградски патријарх, признао је једино Филарет. Са њим саслужује већ годинама. Шта ће сад Цариград – ако признаје рашчињеног Филарета, противно одлукама Моксовске патријаршије? Онда мора да призна и овога који је са Филаретом потпуно поистовијећен, а кога је Цариград рашчинио у своје вријеме!
Дакле, нису добро размислила наша браћа у Цариграду.
Молим се Господу да им помогне.
А исто тако, и Московска патријаршија и наша браћа у Украјини, да смирењем и трпљењем превазиђу раскол који је нездрав и који је плод свега што се дешавало, нарочито 1920. Црква је једина која је обједињавала те народе, који су тамо створени, а сад треба да демонске силе овога свијета и разбијачке силе унутар цркве и силе моћници овога свијета остварују праве империјалне циљеве. Рат у Украјини је јасан, а Цариград сад треба да потврди да се рат води против цркве и јединства божијега народа и против Русије као највеће православне земље. То није добро и здраво ни за Цариград. Није смио да уради тако нешто. Има још наде да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поретку.
Оваквим понашањем поводом Украјине Цариград доводи у питање своје прво мјесто. Он своје држање заснива на томе што је то царски синклитос, али то не постоји од 15. вијека – не постоји ни у Русији ни у Цраиграду. Према томе, империје – ни руске ни источно-ромејске, нема је више, али црква је остала и треба да функционише на здрав јеванђељски начин. Као што је функционисала прије цара Константина.
Факти.орг